Naša književnost, 01. 01. 1947., S. 34

36 Наша књижевност

вокате. Они правомоћни, са легалном фирмом, уживају поверење писца. Такође ни власт није више као у„Г лави шећера“ ортачка са кајишарима у плену, већ добродушна, доброчинска према сељаку кога је снашла беда. Онај адвокат из хумореске „Злослутни број", учињен симпатичним, јер подваљује зеленашу Пупавцу, прешао је у комад „Подвалу . Критика је у време пр вог приказивања „Подвале" указала на неисправност решења ове комедије, на победу у њој „непоштене мајсторије : „Тако се показује да је један рђав човек страдао, али је други рђав човећ остао здрав и читав... Зато бисмо желели да се против Пупавца не употребљавају „пупавачка средства, јер нам никаква радост пије кад угурсуз надмудри угурсуза". Глишић није у расправи ове комедије ишао за решавањем на које му је указивао његов учитељ из младости Светозар Марковић, у борби за новим друштвом, за изменом друштва у коме леже узроци појаве зеленаштва као што је Вуле Пупавац. Он решење налази у казни од 95 батина 5 тиме је правда задовољена. Лик зеленаша у „Подвали одмакаоо се далеко од оног из „Главе шећера". Лик Вула Пупавца је више хумористичан и смешан чего зао, негативан и опасан. Уз то, ли: шен је битних типичних црта, јер је лаковеран и наивно упада У вевешту клопку адвоката Вула. „Подвала" је као позоришни комад врло неспретно писана, књижевно сиромашна, али има сигуапија са јаким локалним колоритом.

Сатирични елементи, којих има оштријих у првим приповеткама, уступају позније место пошалицама и подруглицама. Памфлет на Васу Пелагића, који није био невин и наиван како га приказује Скерлић, очигледно је показивао да су се револупионарне идеје Светозара Марковића само овлашно дотакле личности Милована Глишића. Каријера: уредник „Српских новина“, коректор Државне штампарије, драматург Народног позоришта у Београду, у режимима који су угњетавали и политички и економски град и село, све га је више удаљавала од одушевљених, бунтовничких година младости. Знаци примитивне конзервативности, који су се у првим приповеткама показивали у потсмеху капутлијама, градским интелектуалцима који долазе у село да истражују документе за етнографију и историју, све су виднији и важнији у доцнијим приповеткама. Капитал продире у село, комада и разбија старе породичне задруге. Глишић се не обзире на сеоског најамног радника, нити се више понавља она свирепа историја богаћења из приповетке „Глава шећера“.