Naša književnost, 01. 03. 1948., S. 56

202 Књижевност

Док се поп опраштао од домаћина, коме су овај пут од дугог разговора са попом, уши биле црвеније од лица, Вишња је допунила бисаге воћем и спустила поклопце.

Јашући, поп се два три пута окренуо и мануо им на поздрав, што је чинио само кад је изузетно расположен.

Кад је замакао у младу храстову шуму под ливадом, Вишња се уозбиљила. Изравнале су јој се боре на лицу које су се намрежале ради силом развучених усана у осмијех.

__Радован ју је ошинуо брзим оштрим погледом, који она није примјетила.

— Осрамотисмо се данас, мој Радоване! Не имадох чим да му напуним бисаге!

— А нијеси ли му и' са тавана нечим натуткала, да ти души изабере боље мјесто у рају! Ако си! Прије ћеш од њега липсати! Он растеже каише, а ми их ради так'и' будала к'о ти што си, притежемо. Радован је знао, да Вишња не шкртари кад је у питању поп, вјерујући да ће јој се то на оном свијету богато вратити.

— Не гријеши, јадан, душу! Велим ти, осрамоти' се!

— Лако ћемо за ту срамоту!

— Натрпала сам му бисаге воћкама и дадок му још само двије љуске!

Мислила је, да ће и Радован увидјети, да су се осрамотили, али он отсјече:

— Превише си му дала! Требала си му насути дивљака, па нек' о њи' таре зубе и погани језик!

Вишња је видјела да је боље и овај пут оћутати, јер:

— Откад се ово чудо и рат заметнуше, он ни попа, ни бога не признаје, к'о да су му они; глуво било, криви за све!

ВЕРА ОБРЕНОВИБ-ДЕЛИБАШИЋ