Otadžbina, 01. 09. 1888., S. 473

470

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД

њавањем и прелмжењем из племенског у државни живот а с друге стране раном навалом Турака. Грци онакви, какве их ми познајемо за време нашег државног развијања могли су само бити од позитивног уплива на наше сједињавање и утврђивање. Оа старим демократским Грцима српско друштво у средњем веку није имало никакве везе. 10. »Насељеност и кретање становништва« (229 — 244) је врло до ">ро разрађена, и ово је за похвалу тим пре, што је г. писац овде имао — поред наше неуређене статистике — да се бори с особитим тешкоћама. Уз ову главу је приложева и карта насељености ио народностима. Где долазе у обзир статистичка питања, ту г. писац увек чини упоређења са стањем у осталим европским државама, што је за разумевање дотичних питања од особите користи. 11. Глава о иросвети (245 — 262) је мање више извод из једног ранијег г. пишчевог рада. 1 »Кад у главноме схватимо резултате школовања у Србији, вели с правом г. писац на 261. стр. своје књиге, можемо казати, да су нам све школе давале до сада само полузнање, и да ће тако морати дуго и даље ићи, ако им се не притече у помоћ много јачим средствима. У тицај тога иолузнања огледа се јасно у целом развитку Србије, који се одликује тумарањем и колебљивошћу у току своме и несавршенством свих установа, коЈеје створио. Не може се порећи ни то, да полузнање, утичући штетно на општи развитак народни утиче штетно и на само морално му стање 1 '. Ми смо навели ове г. пигпчеве мисли од речи до речи, јер су оне по нашем мишлељу од неоцениме важности и заслужују, да се њима у интересу Србије и Српства позабаве сви „мислени људи' ( . Овима сличних мисли има готово на свакој страни књиге. 12. Глава о књижевности (268—295) не показује готово никакве оригиналпости. Готово све што се у њој налази наћи ћете и на другом ком месту, по савременим часописима, алманасима, у проФесорским предавањима. Ми смо се надали, да ће г. писац бар о г. Мијатовићевом »Деспоту Ђурђу Бранковићу« рећи коју,каква до сад бар јавно није речена. Нама није ки задатак, нити је овде место, да о поменутој књизи говоримо; примећујемо само узгред, да би историска критика имала томе делу много што-шта да замери. А г. Мијатоаић сматра сам свог „Деспота Ђурђа Бранковића« за историско дело. — Ми даље мислимо да се прилично чини неправде истини, кад се на стр. 285-ој г. Клерић претпоставља г. Нешићу. На страну

1 Види: В. КариИ, Школовање у Србији, поклич мисленим л.удима свих странака. Београд 1 886.