Pravda, 02. 11. 1927., S. 7

Т >Р П ~ 298

„ПРАВДА" 2. НОВЕМБРЛ 1927. ГОД.

(ТГРАНА Г

здрлепп лсо

Бернард 1 Прш Немачка штз.мпа објавила је ових дана заии.мљиву преписку између енглеоког књижевиика Бернарда Шо-а и нема чког социјалистичког вође Фридриха Адлера. Позната је ствар, да је Шо од

Бернард Шо \век био најодлучнији поборник социјалиститаих идеја, али тај социјализам, као и многе друге појаве у енглеском јавном животу, носи чисто енглеско обележје, које се толико много разликује од осталих европски.ч гледишта. И Шо, као сцијалиста, у пиамима која.је \ путио Фридриху Адлеру, узима отворено у заштиту г. Мусо.тиниа и фашисти чки режим н признаје оправданост фашистачких метода. Но не треба мислити, да је Шо преко ноћи постао фашиста, не. жели да убеди Адлера, да се социјализам може уопешно остварити баш путем фашиспгчке диктатуре, која је само средство, док је циљ увек исти: постизање социјалног благостања. Адлер се никако не слаже са Шо-ом и његовим гледиштем и чини му оштре пре, коре, жалећи, што је социјализам изгубио једног тахо јаког и великвг борца, с којим су се соц«јалисти целог света пДносили. Немачки листови тврде, да је г. Мусолини са највећом пажњом пратио препиксу између Бернарда Шо-а и Фридриха Адлера и у више махова изјавио, да се искрено радује и поноои, што се Шо, ставио ва његову страну. ЦАР ФРАЊА ЈОСИФ И ВРАЧАРА Један лаџарски лист пише сада о једном састанку Фрање Јосифа и неке врачаре у двору Гаделе. Једног летњег вечера дворска кола су се зауставила пред сеоском кућом у Мезефаркањиу, у којој је становала чувена врачара Јухас. Она је ужилава велики углед у околини, а говорило се да она зна тачно да иретскаже будућност и да погоди прошлост. Говорило се исто тако да она може тачно да претокаже час смрти. Дворски кочијаш саскпштио је тој необичној жени, да цар жели да говори са њом. Неки високи дворанин говорио је цару о тој жени, а цар, који се после смрти бавио окултизмом хтео је да упозна 1у врачару и њену тајанствену моћ. Она је пошла у двор у пратњи свога мужа, коме није дозвољено да уђе у Двор Један лакеј предао је врачари већу су му новаца и она се упутила у хладњак, где ју је цар очекивао. Када је дошла пред цара, Јухас је пала на колена и хте ла му је пољубити руку, али он је то одбио. Са царем је био и његов ађутант. Цар ју је упитао од кад се бави прорицањем. — Кад ми је било авадесет година, видела сам у сну мајку на мртвачком одру. Неколико дана доцније она је умрла, одговорила је врачара. — Цар је загим упитао може ли му рећи који су чланови владарске хабсбур шке куће у.ирли у току пос/едњих педе сет годииа. Жена је изређала све чланове ч дан ка да су умрли. Том приликом је поменула и престолонаследника Рудолфа и описа ла је детаљно како је погинуо. Цар је био узбуђен и климањем главе

је потврдио да је тачно онако како је она рекла. Он ју је замолио тада да никоме не говори оно што је њему казала, а она му је то и обећала. Цар је затим отпустио врачзру, коју су у дворској кухињи почастили одабраним јелом и пићем, а затим су јој као уопомену дали још један златник од сто круиа. КЊИЖЕВНО - ПОЛИТИЧКИ СКАНДАЛ У ЛОНДОНУ Још се није била стишала бура коју је у Лондону изазвала „Гледстонова биографија", а сада се појавила дру| а једна књига, која је изазвала још вгћу бу^Реч је, наиме, о биографији краља Едуарда Седмот. Прву свеску ове 5иографије написао је у своје време Сиднеј Ли. Он је био прикупио материјал и за другу свеску и распоредио је тај материјал. Аутори друге његове свеске били су његови секретари и два његова сарадника. У предговору се помиње да је велики део материјала узет из архиве Букингзмског двора. Краљ Ђорђе је био ставио ауторима на раеположење потребна документа. Појава ове књиге запрепастила је целу јавност, а нарочито многа упућена лица. Биографија Сиднеј Лиа ЈОПЈТћавала се овом другом свеоком. Аугори су подвукли мржњу Едуарда Седмог према тадашњем немачком кајзеру. Не малу сензацију изазвало ,је тврђење у тој биографији, да ,је Едуард Седми намеразао у последњим годинама свога живота да се одрекне поестола. То тврђење је било V противречности са оним што је знала ближа околина Едуарда Седмог. Књига даље садржи многе краљеве нзјаве о истакнутим енглеским државницима. Његово мишљење о Залфуру, Гледстону и Лојд Цорџу није било баш ласкаво, а исто тако и о неким члановима краљевске породице. Угледне енглеске личности заузеле су се код' кра.Га Ђорђа, да не доззоли издавање и трећег дела биографије краља Едуарда. ЛЕОНКАВАЛОВА ШАЛА С ЈЕДНИМ НОВИНАРОМ Налазећи се послом једно вече у Манчестру, Леонкавалу се прохте да инкогнито прнсуствује представи својих Пајаца. Узме једно седиште и мирно пра ћаше игру. При крзју опере један гооподин који се налазио у суседној фотељи, узвикну наколико пута: „Кжво какво ремек дело, прави ремек дело. Леонкавалу се прохте да се сам критикује и да се зашма противуречећи обожаваоцу. Ремек-дело? Ни сањати. И ја сам музичар и мислим да се и ја мало разумем. Ова опера не вреди ништа. Кад се не бих бојао да вам се не замерим, казао бих да је цела начињена из имитација и плагијата. Гледајте гавота је од Бермоза, дует првог чина цео је од Гуио-а, фи нале је недостојна копија једног Вердијевог финала и тако даље. Одлазећи сутрадан Леонкавало кугаи на станици један од главних листсива у граду и нађе крупним словима оштампан наслов: „Мишљење маесгра Леочкавала о његовим Пајацима: Изјаве плагијатора — Потпуна исповест једног композитора лишеног сваке оришиално сти. Леонкавала је пробио хладан зној. Очевидно је био препознат и његове речи је узео озбиддао његов СЈ'сед, који је био новинар. ИНСЕКТИ МУЗИЧАРИ Познато је од вајкада да се многе птице могу научити да понове извесне гласове, али што је много ређе, то је да су и инсекти у стању да науче извесне ствари и да их понављају. У Јапаиу постоје читаве радње које тргују са инсек тима који могу да певају. То су нарочите врсте зрикаваца и окакаваца. Те бубе се налазе у малим кавезима било од жице, било од финих бамбусових шипчица. Тако се често по жељезни цама сретају озбиљни Јапавди у савршеном европском оделу, путујући послом и тако даље како носе по један мали ковезић у коме ,је неки инсект, чије церчање му прекраћује досаду пута. Оваке године се празиује једиа св^чаност нарочите врсте, а која се састоји у томе шго се око средане септембра отворе сви кавези и пусте у слободу сви заробљенивди да ужива.ју неколико дана у слсбоди, коју хладноћа убрзо прекрати и уфиии за увек крај њиховој пеоми, Шка телеграфсне фотографше Идуће недел>е се отвара телеграфскофотографски саобраћа.ј између Берлина и Беча. Од ових техничких система телеграфске фотографије показао се т. з. Каролус-систем, назват тако по пронала зачу, увиверзитетском професору Каролу у Лајпцигу, не само као најпрактичнији већ и као најбржи. Код примене Кароллт — система у телеграфији фотографија, затегне се на једном цилиидричном металном добошу цртеж, фотографија или спис који треба да буде испослан. Кад се сад апарат стави у покрет, окреће се тада метални добош око своје сопствене особинс и истовремено се лагано креће напред На слику се сад баци фини танак светлосни зрак који се због кружног и праволиниј ског кретања добоша увија око слике као линија завртња и тиме је свака тачка осветљена. Поступак је сличан као код старих фонографа, претеча грамофона. За фонографе су били употребл>ени не плоче већ ваљци који су били окружени завртањоким линијама, по ко]има је игла ишла. Као што рекосмо, цепу површину слике окупа овај танки светлосни зрак. Ако зрак падне на какво светло место хартије онда он бива рефлектиран на ове страие (одбачен), пад не ли пак на какво мрачно место, на при мер мастилом писано место, онда ће он бити апсорбован (упијен). Сад се свуда око светлооног зрака налгести једна прстенастог облика за светлост осетљиеа ћелија. Ова фотоелектрична ћелија, као што гласи технички израз, има ту особит', да погођена једним светлосним зраком, даје електричну струју. Струја је увек најјача кад светлосни зрак пога ђа какву оветлу тачку слике и буде одбачен са хартије на ћелију. Струје пак нестаје ако светлосни зра« падне на какву мрачну тачку слике. Особину произвођења струје даге ћелији алкални метали (калијум или Натријум). Као извор светлости употребљава се обична јака електрична (лампа) сијалица а оветлост се сконцеитрцсава помоћу сочива. Стру је, које излазе из ћелије, мења.ју се наизменце, тачно као светле и мрачне тачке слике, на кок светлосни зрак наиђе. Електричне ст^је, које производи фотоелектрична ћели.ја, необично су слабе и могу се опажати само најфинијим инструментима. Зато нису могле још пре неку годину бити >«потребљаване. Тек проналаском „појачава1*ућих сулова" би ло је могуће искористити их за телеграфске циљеве. Ове слабе струје могу се слати и најудаљени.јим пријемним ста ницама каблом или телеграфском жицом а и безжичном телеграфијом. Апарати у пријемним сааницама који треба да приме телеграфске слике, имају исто такав цилиниоични добош као и апарати пошиовачи. Њихови добоши гтраве исто кружно и праволинијоко кре тање. На циливдру се налази затегнута за светлост осетљива хартига бром-оребра, иста као што је код фотографија. Стога се мора овај пријемни цилиндер држати у мрачном простору. Овде ће светлосни зрак бити под утицајем струје која долази од пошиљалачке станице. Утгадање оветлосног зрака V пријемној сТсГници одговара тачно сјајним и мрачним тачкама послатог оригинала. О стали процес је исти као и V обичној фотографиЈи. Утипај пак струје на свет лосни зрак у пријемној станиии да се тешко популарним језиком објаснити: ои почива у главном на поларизацији оветлости. Пренос безжичном телеграфијом има то преимућетво што.је најбржи али има ту слабу страну што захтева врло компликскване апарате и може да му ткоде извесни атмосФерски поремећаји. Прена шање каблом и телеграфском жицом иде до душе лагаћије али »ма преимућство оигурноспи и простијих апарата.

ОТКОПАВАЊЕ ГРАДА ТАНАНСА На обалама Црног и Азовоког Мора још пре три хиљаде година била ;е јако развијена култура. Руски научни кругови су у току последњих година послали многе иаучне експедиције у ту историјску област. Једна експедиција вр:пила ч је откопавање у околини Дона, н открила је из.чеђу села Зимљанскаја, Гнчовскаја и Елисаветовскаја осгатке дрвеиог града Тан^нса, који је пре три хиљаде година играо важну улогу у културном и трговачком животу Јужне Русије, Вођа експедиције, професор Милер одржао је у Петроградској Апдемији Наука предавање о своме открићу. Детаљни податцн о томе биће изнзги у јед ној великој научној.распраг и.

181 (31ПШ Парла<а полиција ухапшла је Ар. мана Луја Кобиера, који је извршио читав низ најопаснијих превара ( 1фађа и провала. Он је четири пуне годи не живео врло луксузно и отмено, становао је у најотеменијим париским V. лондонским хотелима и ноћу проваљивао у собе богатих гостију, опљачкао их и побегао. Он је сваки час искрсавао под другим именом. Приликом пре треса нађено је код њега, 320 паооша, којима се он према указаној потребм служио и тако дуже времена заваравао свој траг. На саслушању је изјавио, да никада није проваљивао у собе, у којима се налазе даме, али при томе се оије руководио каваљерским интеницијама, него само пракгичним. Даме обично надигну велику галаму, кад неко дође ноћу у њихову собу, а та галама је за Кобиера била увек непријатна, јер он је човек, који воли рад у тишини.

М и Бпје Беч.шја је пеоспорно најмилији створ на овету. Код њега је јача но ишта моћ навике. II данас од републиие тражи пре света свој стари „д. к." јавашлук, мир и комодитет. Да нешто, не дај Боже, коц нас у Бечу стану избијати ота.лни политички немири, да би после најзад опет настао мир, уверен сама, да би мојн суграђани гунђа-ли: „Па камо нових пучева, авако је несносно живеги!" . ■ Ј * Џ ( У Бечу се не проветравају тако често .јоргани, колико се отеривају 'хајне, које јоргани покршвају. .. * Једно естетско правнло бечкпх жена л н.иних пријатеља гласи: Боље мало зЈ"ба, алп леиих. * Бечлида, внше но иједан други Адамов потомак производ ирашине. чим дигне мало прашиие, радо стресе бечку пр.ашину са својих ципета. . , а * ' з .1 Појам „промета странаца" Бечлпје замишљају као огромло бесплагно товл>ење и чашђење, отпри.тике олавво, какво виђамо на Тргу Св. Марка у Веиепи ји: до д>тпе вма једна ппглика: на Тргу Ов. Мар ка странци маме голубове и хране их, док Бечлпје маме стралце, да би од њих биллг храљени. * "" ч Бечке дееојке нису увев. од челшса, адв су бар — од пдатна. * ЈР , Савремена беч!:а музика: Увлачи вам буву у уво, па од ње направп сдоиа. * >. Бечлпја у толикој мери ужива у овему што носи обележје иностраног, егзотичног. да п саме речн „интернапионадни обијач" у њему изазиеају нешзмерно огра хопоштова.н>е. Прави угледни туђинци у Аустрији јесу — нашп внтелектуа.тци. Алл шта су они за Бечлију у сравњењу са нежим хохшгаплером, за кога оудока хронпка вели, да је вршио преваре*и по Паризу, Монте Карлу, Саи Себасшјану, Хамбургу п Цариграду. Бечлија најрадије заборавп на своје послове, стане на оред тротоара п зева. Тиме као да оличава целу Аустрију. * Нормална каријера бечког чиновника одиграва се на путу између канцеларије и места. чија су врата означена са две нуле. На том путу чиновнаци иокаткад сретну кога колегу, који са актама пса ми шком брзо претрчава преко ходника, у другу собу, тојест наиђе овде-оаае па понеког штребера. .. * ~ ■ЧтГГ ■ V Бечлија је учтив до на очиглед смртд. Стане ла вам у трамвај.у илјг иначе у којо.ј гунгуЈШ на жул>, одмах ће рећи ,'нардон!"; затнм ће вам опет стати на жуљ, па ће опет рећи: „пардон!". Ако би ме иегде на перифернјн убио некп равбојшгк, уверен сам да бн ми у мом посаедњем часу рекао: „Молим вао опростите, драгп убијет!" — док бих ја, нздишућн шалтао: „Мо.тим. молим." " К. 0. П.

НОВЕ КЊИГЕ И ЧАСОПИСИ СРПСНИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК у свесди за 1. IIовем6;ф доносн драдгу Миоарахи Нпка.чевшћа, пеомс Аннце СашнИ—Ребац, Десимира, Б.1асч)(јевнНа и Јоваиа Попошгћа; чладкв Богдани ПодогиКа (У спомен Ристе Вукановићз), Николе Мирковпћа (Опис природе код Милзна Ранића). о легенди о Лаурн н Петралжи; ол Др. Тих. Р. "Ворћпшћа (Наука у Србији лг оладе Кнеза Милоша Обрензвића), Милошч "Впп^а (Нзјковија мвтафизика културе), Др. Треспћ—Павичића (Огр?.ничење наоружања и онемогућавање рата); кшижевни иреуглед од Мплаша В. Боглатовпћа. научии ирсглед од Др. Јовама Ердељановпћа, позоршини пре глед си Ди. Пспдоре Секулпћ, полптпчјсп шраглед од Иностраног н Божидо^а Влајпћз; п бсдеШКс.