Pravda, 13. 06. 1934., S. 13

Страна'

П Р

А В Д А

13-VI -34

рИСТИЋИ ИЗ БЛИСКЕ РУСКЕ ПРОШЛОСТИ

[Јрзх ц стричева и ишрн ш (V п

45. Покушао сам у више махова да објасним Николи Другом како н>егови најближи рођаци, четири стри Ца — велика кнсза, злоупотребљавају н>егову доброту. Ако су му и били стричеви, нису му били тутори и он их није морао слушати и слепо се покоравати њиховим саветима и одлукама. Говорио сам младом цару често сатима, али уколико бих више говорио, утолико бих мање изгледа за успех имао. У мени је цар гледао само свог друга из детињства, који се с њим заједно играо у песку и блату и заједно извлачио батине због упрљаног и поцепаног одела. Нисам уливао цару респект, премда су моје намере биле чисте и прнјатељске. Цар Никола, као добар и стрпд>ив човек, мирно ме је слушао сатима, али већ унапред је био створио одлуку да моје савете не прими ... На цара је најгори и најопаснији утицај вршио његов стриц велики кнез Алексеј. Он му је најчешће и досађивао у кабинету. А тај човек, поред све своје љубави према цару и његовој породици, поред свег свог опробаног патриотизма, није знао пгга хоће и шта чини. Он би у доба Петра Великог могао просперирати као царев саветодавац, у доба револуционарног поевирања за време цара Николе Другога — никако! — Немој Ники, говорио сам често цару, да се поводиш за саветима великог кнеза Алексеја. Он врло често греши у својим закључцима... — Па добро, пгга да радим с њим? — упитао ме је цар колебљивим гласом. — Ти си цар и можеш радити шта хоћеш! Нареди једноставно великом кнезу Алексеју да ти више не досађује! — Ја сам цар! Лако је то рећи... Ја сам цар, али не могу да чиним шта хоКу, јер то су ипак браћа мога оца! Велики кнев — сопналнста Нлгппллал г*»м парп пп потаље великог кнеза Алексеја мало на пу товање по свету. Тада је цар узбу'зено узвикнуо: — То никако не могу учинити, драги пријатељу! Алексеј је био т>убимац мога оца. Види се, приатељу, да си ти после боравка у ^мерици постао велики социалист! Тако сам ја био у очима цара оциалист, ја који сам себе сматрао •ајоданијим присталицоК» царизма

„ЈА САМ ЦАР, АЛИ НЕ МОГУ ДА ЧИНИМ ШТА ХОЋУ, ЈЕР ТУ СУ БРАЋА МОГА ОЦА!" ОДЛОМЦИ ИЗ УСПОМЕНА ЈЕДНОГ РУСКОГ ДВОРАНИНА

и поносио се својом титулом великог кнеза !.. И никада цар није у том погледу изменио своје мишљење. Могао је велики кнез Алексеј грешити коликогод је хтео — цар то није схва тао као грешку. А ја сам и даље остајао човек, коме је жеља била да револуционишем царску династију. Велика мана цара Николе била Је што није могао да увиди да један владалац не може бити у исто време и човек. А цар Никола је хтсо исувише да буде човек ... „Шта је отац у овој снтуапнји радио?" Цар Никола се често мучио овим проблемом: — Шта ли је мој отац у овој ситуацији радио? Мени је често било на врх језика да на ово одговорим цару: — Оно што је у деветнаестом веку било згодно и на свомс месту, сада је сасвим депласирано, ваше величанство! Цареви не могу владати по шаблонима! Не могу владати ни по својим осећањима, већ искључиво по строгој стварности, која им се из дана у дан намеће и мења своје форме ... Тако се цар Никола окружавао махом таквим министрима који нису спадали у оквир новога доба. То су били људи, који су се истицали још у доба цара Александра Трећег или су министровали по мо делу тадањих државника. Ти људи би за време оца цара Николе били одлични државници и политичари и вероватно створили чудеса. Али у двадесетом веку није билв за њих места у руској влади. То доказати цару Николи било је теже него покренути читав један брег са свога места. Немодерни Побјсдносцев Међу ове је спадао као најизразитији претставник застарелог режима Александра Трећег, Побједоносцев. васпитач цара Николе и министар Александра Трећег. Када је цар Никола сазивао крунско веће да се посаветује о именовању нових министара или да одлучи о важнијим државним питањима, Побједносцев није смео бити отсутан. И цар му се увек са страхопоштовањем обраћао са питањима и тражио његове савете. — Кога бисте ви, господине Побједносцеве, препоручили за но-

вог министра унутрг.шњих послова? — питао би га цар. То је често питао и првих година двадесетог века, када се у Русији јавио јак вал револуције. — Потребан ми је јак човек, наставио би цар Никола. Скроз немодерни Побједносцев сипао је као из рукава рђаве и опасне предлоге и савете.

Цареви саветодавци и дуже време стварни владаоци Русије, стричеви цара Николе Другога, били су прожети добрим намерама, али као људи који нису познавали добро потребе и жеље народа, нису могли заменнти цара у његовим тешким пословима. Сам Никола Други показао се у прво време потпуно апатичан и браћи свога оца дозволио да раде шта хоће. Многи министри, претседници владе, који су у почетку владавине окружавали цара, нису били ништа бољи од царевих стричева.

— Лепо, лепо, рекао је Побједносцев а на уснама му се појавио мефистофски осмех. (У Русији су га и звали „Мефисто"). — Ја вам могу препоручити само људе који су били и верне слуге вашега покојног оца. — А то су? — питао је млади цар слепо верујући да ће добре слу ге његовога оца бити и за њега до» бри. — За министра унутрашњих послова препоручујем вашем величанству Плевеа и Сипјагина ... Ово „и" између два имена (уместо „или") показивало је сав цинизам Побједносцева. Сарказам је приметио и сам цар, јер је упитао: — Ипак, кога од њих двојице да именујем? — Тхе, шта да вам саветујем, ва ше величанство? — смејао се Побједносцев. Да видимо... Ни један не верди више од другога. Плеве је нитков, Сипјагин идиот. Али ма кога да изберете од њих, биће добри... Никола Други се после ових речи намрштио. Као шала било му је то ипак грубо, као збиља — непојм љиво. — Не разумем вас, господине По бједносцеве! — приметио је цар старајући се да остане миран. Нисам расположен за шалу! — Ни ја, ваше величанство! гласио је дрзак одговор. — Ја сам

већ давно на чисто да се наш режим може у Русији одржати само у оном случају, ако све сачува своје форме, ако се државни апарат држи у свом досадањем замрзнутом стању. И баш стога, било би опасно експериментисати новим људима, који би својим усијаним главама отопили тај лед... Сипјагин или Плеве савршени су за наш ледени систем ... Сипјагин је после овога именован за министра унутрашњих послова. Цар никога више није молио за савет у том питању. Да је Сипјагин био неспособан да схвати праву ситуацију у Русији и ради како је то најбоље одгопарало интересима династије и народа, било је јасно већ и из опште мржње, којом су аристократи, грађани, радници и сељаци подједнако мрзели тога човека. Он је своју министарску каријеру прилично брзо завршио, јер су га терористи 2 априла 1902 убили. РБегов наследник, строго по ранијем рецепту Побједносцева, постао је Плеве. Револуционар н ученик цара Александра Трећег Када је Плевеа 3 јуна 1904 постигао исти удес као и Сипјагина, цар, не увиђајући своју заблуду, понова се обратио Побједносцеву за савет кога да именује министром унутарњих послова. Побједносцев је цинички рекао цару за своје шти ћенике, Сипјагина и Плевеа. „Бог нека им душу прости!" и предложио за новог министра — Витеа. Али је благовремено као Пилат опрао руке, рекавши цару: — Вите је загрижени револуционар. Тај вам човек, величанство, стално сања како ће једнога дана постати претседник руске републике. Он је свађалица, воли да ларма и тражи радикалне реформе, али при свему томе није ни мало опасан. Он је добар и веран ученик вашег покојног оца. Нзегова заслуга је пгго је рубља добила златну основу. Сем тога међу зајмодавцима у Паризу има Вите толико пријатеља, да је увек у могућности да наш поремећени кредит у иностран ству, исправи... Стољипин, првн прави човек на своме месту Препорука је за Витеа била добра. Али не за царевину. Он је од цара добио потпуно одрешене руке и радио је заиста шта хоће. За непуних 18 месеца он је натерао Ј цара да потпише мир са Јапаном. I У исто време наговорио га је да I прими многе уставне реформе, да! сазове први руски парламент (Ду-1 му). Истина, Вите је успео да добије велики зајам у иностранству, преко једне милијарде рубаља у злату, од Француза, али баш за време ње-

гове министарске делатности, рево луционарни покрет у Русији н«»» бично се појачао и угрожавао најоз биљније опстанак режима. 8 јула 1 906 године претседништво владе узео је у своје руке Стољипин. Први и једини човек, који је на том положају био у исти ни човек на своме месту. Он је био генијалан човек, јср је први и добро уочис да се у Русији двадесетог века мора друкчије управљати државним пословима него у минулим временима. Стољипин је за прилично кратко време успео да успостави ред и мир у целој земљи. Поред тога послови у целој Русији кренули су на боље. Занати, трговина, а нарочито индустрија почели су се нагло развијати. Стољипин је био тип савременог консервативца, који је у Русији завео режим челичне руке. 14 септембра Стољипина је убио млади кијевски правник Богров, за време позоришне преставе, којој је присуствовао и сам цар Никола Други. Царев чувар — атентатор Приликом саслушања, ухапшени Богров је признао, да је дуги низ година био у служби петроградске тајне полиције као агент, а у исто време био је и члан руске терористичке организације у Паризу. Његови раволуциооони другови сазнали су некако да је Богров агент тајне полиције } Петрограду и претили му да ће га убити, ако у кратком времену не буде убио кеког од виђенијих руских личности. Као агент коме је било поверено чување цареве личности, могао је лако да изврши атентат на Стољипина, јер је претседник владе седео у ложи крај цареве. Тако је царев „телохранитељ" и запггитник постао убица најспособнијег царевог министра...

Мајне! Ррдцтељи! Оцеви! нзЈбољи вам је саветодавац месечни часопис

ВГ.СПНТАНзЕ ДЕЦЕ - ЗДРАВЈћЕ РОДИТЕЉА УРЕДНИЦИ Ор. Мнлнвој Сарван - Ор Жнка Марковнђ дечји лекари. ИЗИШАО ЈЕ ДРУГИ ЈУИСКИ БРОЈ Тражите примерак на углед од админнстрације Милоша Велнког, 71 59687

НОВИ РОМАН „ПРАВДЕ"

МОСКВА СУЗАМА НЕ ВЕРУЈЕ ИЉА ЕРЕНБУРГ

С комунистима се срео у Па?изу, на фабрици. Учинило му се одмах да само причају. Није их ни слушао. Тако и сада са демонстрацијом: Гомес је само и мислио о суботи. Радио је заједно с Голубевим у штампарији. Чим је хуциуо слободни минут, почеле би препирке. Латал је био социалиста и Латал је тврдио да из тога неће ништа произићи... „Како се може протестовати против беспослице? Беспослица је због кризе, а криза је у делом свету. Резумете ли, лудаци, у целом све-ту! Против кога протестовати? Против цифа ра? У Москви су се комунисти утердили, а посла немају баш радници. Кога сврби, нека се ^ам чеше! Нама није нужно да 5е тучемо!..." Неки старији радници тешко :у уздисали. Сетили су се рата. Затим наде: „сутра, сутра"! трајкови, митинзи... И ништа није било!...

Сад нема шта да се журе. Уморни су, више не верују... Против Латала највише је и ступао Гомес. Иако је францус ке речи смешно изговарао, мла ђи су се одушевл>авали: Гомес уме да полемише. — У суботу — смофра... Треба им показати да ми нисмо овнови!... Гомес је говорио природно, Смејао се, где је било потребно стављао је по неку јаку реч, није заборављао ни некога Готуа — „свиња, кажњава!"... Зна чиме треба да придобије радничка срца. Против Латала изазивао је _смех и злобу. Кад су Готуа позвали у директороа ка бииет, Готуа је лризнао: — За моју радионицу ја не одговарам... У петак увече био Је један, последњи сасанак пред демонстрације. Трајао је до поноћи. Бине је много говорио. Чак је промукао. КуКи се вратио јако уморан. Више није било ни спо рова, ни дима, који се фантастично колутао у тесној ооби. До недавно је још веровао да Ке сутра, као и Гомес, викати на вратама фабрике. И све је пропало: Али, поред овега, он није хтео да се врати стварности. — Сутра приређујемо демонстрацију. Мислим, уопеКе... Тргао се. Шта се то тиче Јеле-не?... Чак ни главо.ч није мак нула. После оне ноћи, када јој је Бине рекао ио о чеки, међу њима је настало Кутање, које као да је било обавезно за обоје. Ето, причао јој је о дечонстрацији... А даље?... Неће ваљда да се препире о лозинкама!.. Ипак је то с њене стране под-

ло! Бар кад би.се привидно заинтбресавала. Живе заједно. Као муж и жена... — Сутра могу да ме ухапсе, а ти чаж не питаш зашто. — Немам зашто да питам. Свеједно, ја ти ипак не верујем. Давно сам хтела да ти кажем, само ми није пошло од руке А сад си тш први почео. Разуме се, то није моја ствар. Ја сам за тебе туђа. Заједно опавамо, али то је као са проститутком.. Али гепак спавамо заједно... Зар ти мислиш да ја не видим? Ти се јако вараш... Ти лажеш. Не верујеш чах ни сам оеби. Чудно како те нису осетили... Зацело су млади људи... ХоКе да верују и верују. Мени је тога Гомеса жао. Ја знам шта Кеш ти да помислиш. Твоје су мисли угарављене у једном правцу... Али ја с н>има нисам проговорила ни две речи. Шпанац, а још бољшевик... Само ја осеКам, да је он искрен. Ти Кеш да се извучеш, а њега Ке да ухвате. Али и теби није то тако просто... Јуче си у сну викао, као да те деру... Послушај ти мене — баци та то. Давно веК Јелена није говорила тако много. Од наирезаша појавио јој се зној на челу, а очи су јој се светлеле. Чекала је да је Бине удари или да јој се руга: — Како ти смеш? Али је он само одмахнуо руком. Прошетао је по соби, пио воду — мучила га жеђ, и сувише је говорио у клубу, затим се пажљиво овукао и легао. Јелена није знала да ли је заспзо или се тако правио. Али је изјутра устао, као увек, у седам, обукао се Кутке и пошао у фа-

брнку. Ту ноћ је Голубев провео у узбуђењу. Уочи тога дана Гомес га је другарски запитао: — Доћи ћеш сутра?... Голубев је завртео главом он сутра не ради. — А на демонстрацију?... Голубев се осмехнуо — шта се н>ега тачу демодсграције?... Али га је у души била срамота: сви ће доћи, а о« као прахазани... Позвали су га, може да дође. Али не, то не служи ничему... Како је за њега да се игра, он није балавац! Сву ноћ се немирно превртао, као пред неко путовање иако се за сутра није могло ништа очекивати осим уморне шетње по познатим улицама. Изјутра је расејано погледао на прозор: као и увек иду људи, пао неки коњ, овде је клизаво, кишица. Данас је управо та демонстраци ја. КазаКе: „улизују се" — нису му дали пасош, и, ето, хоће да се додвори.. Алексеј га је запитао: — Говоре да си тражио дозволу за повратак. Колико вам плаћају? Разуме се, на то треба пљунути. Али га је срамота пред собом. Он то и не уме. Треба зацело викати или певати бољшевичке песме. А главна је ствар — ничему то не служи!.. Други иду — јер верују, а он да се прилепи са стране.. — Не, нећу поКи! Али куда Ку? Заокренуо је обалом. Може да постоји, да погледа како старчићи лове рибу... Спустио се на реку. Један од рибара седео је на лепој столичици. Дуго је Голубев гледао,

на пловак, који је лењиво дремао на сивој води. Ни.је се плогак кретао, није се кретао ни човек. Голубев је погледао на рибара. Он је спавао. Од његових незатворених уста Голубеву је било непријатно... Ето, дошао је да лови рибу, а може и ла умре. На столичици, са удицом. Како је живот глуп! Голубев је погледао на часовник — пола дванаест. У његовој души владао је немир. Некако није мо'гао због нечега да заборави гу демонстрацију. Занимљиво је, да ли ће доћи много народа.' Ето, Дибуа — да ли ће он доћи или неће? Ипак, словослагачи су добри — другарски живе. У машинском одељењу мно го је теже, тамо се људи често мењају, сваки је за себе.. Не, наши су јунаци! Са дивљењем је Голубез ослу шкивао своје мисли. Ишао је у правцу радионице. Ништа ниЈе био одлучио — одлучиле су се место њега ноге. Можда је то била болна чежња пустога Јутра. Можда љубопитљивост — како Ке ствар да се свршн? А можда и некаква веза са дру гим сенкама, које су се из дана у дан једна за другом витлале око њега, сред дима и огња. Кад је из даљине видео гомилу, он се пожурио. Код врата се било скупило око триста људи. Кису ни певали, ни викали. Голубев се расејано осврнуо — зашто Ј 'е дошао?... Он је овде непотребан. Погледао је, а сад куКи.. Почео је да се извлачи назад. А затим га задржала изненадна мисао: а Дибоа?... Да ли је он дошо? Иаставиће се)