Prosvetni glasnik, 01. 11. 1893., S. 204

СТАРА ИСТОРИЈА ИСТОЧНИХ НАРОДА

нарочитих чиновника. Ово је урадпо за то, да би га његови поданици, не виђајући га међу собом, сматрали као нешто вигае од себе, и да би га с тога више ноштовали. Дејока је носле љегове смрти насдедио, како вели Херодот, његов син фраорт, који је победпо персиског цара Ахемена, и заузео Перснју. Он за тим отпоче војну са вековним непријатељима мидским Асирјанима, али у тој војни не би срећан, већ иогибе у једној бици. Данашњи научарп сумњају у псториски значај Дејокаи Фраорта. За уређење и ојачање мидске царевине требало је много више труда и времена, но што је живот ова два човека. 7. Кијаксар (632—595). — Мидека се царевина нојављује као велика и снажна тек па крају VII века, за владе цара Кијаксара. Овај мидски владалиц уреди пре свега добро своју војску, поделившп је на копљанике, стрелце и коњанике. Пошто тако спремн војску, он нападе на Ниниву, алп се брзо мораде вратити натраг, јер Скити беху прешли Кавказ п ушли у Мидију. Овн варвари пљачкаше за више година сву Азију до Мисира н ускорише пад аспрске царевине. ЈПто се тиче Мидије, она ннје много од њпх стрлдала јер Кијаксару пође за руком да њихове поглаваре поубпја на једној гозби п да њпх истера из своје земље. Чпм се ослободи ових варвара, Кијаксар се удружи са Набополасаром из Вавилона и заједшпкп пападоше на Асирјане, заузеше њпхову престоппцу Нпниву и царевину им за на век срушише (625), као што смо то раније видели. Они после поделише освојене земље и Кијаксар доби сав севернп предео од Тигра до Црнога мора. Он хтеде за тим да иродужи и даље освајања и да заузме Малу Азију, којом тада владаше лидиски цар Алијат, чнја престоница беше Сард у Лидији. С тога отноче крваву војну протпву Лиђана, овог најхрабрнјег азиског народа. Војна је трајала шест година и најзад, застрашене помрачењем сунца за време једпе битке, и једна и друга страна одусташе од даљег ратовања. Посредовањем Набоиоласаровим би,тада закључен мир између Кијаксара и Алијата, и река Халис (сад Кизил-Ирмак) постаде гранпца између њихових држава, 608 год). пре Хр. Три најсилније азиске државе, Лидија, Мидија и Вавилонија, начпнише том приликом као некн савез међу собом. Кијаксар за тпм умре после своје владе од близу четрдесет година (595). 8- Астнјаг (595—560); пад лидске царевине. — Кијаксара наследи на престолу његов син Астијаг, који још боље утврди савез између Мидије, Лпдвје и Вавплоније везама сродства, јер узе себи за жену кћер Алијатову, а своју сестру удаде за Навуходоносора, сина Набополасарова. Обезбеђен од спољашњих ненријатеља Астпјаг је мирно владао тридесет и пет година. Али после ове дуге владе њега збаци с престола Персијанин Кир, којн сруши мидску царевину и месго ње основа персиску, око 560 гидине пре Хр. 9. Херодотова ирича о Киру и паду жидске царевине, и нова открића. — 0 пореклу Кировом и о паду мидске царевине оставио нам је занимљиву причу Херодот. Астијаг је, како вели овај историчар, нмао кћер Мандану, коју је био

удао за персиског великаша Камбиза. После некб : , времена он усни чудноват сан, како је из недара његове кћери понпкла лоза, која је покрила сву Азију. Мидскн свештеници, мази, бише одмах до-' званп, да протумаче сан, и они рекоше, даЛ Мандана родити сина, који ће владати над А^ па дакле и над Мидијом. Она заиста роди сина, 1Ц и цар, бојећи се, да му се сан и даље не оства нареди свом доглавнику Харпагу, да узме дечј да га убије. Хариаг не хтеде сам извршити \ ство, већ даде дете једном царевом говедару га однесе и остави у шуму, где ће пропастп. ) ведарева жена, жалостива срца, не допусти да де пронадне, већ га узе и одгаји као свога рођенб сина. Кад је Киру биЛо десет година, играше с<1 он једног дана на улици са сеоском децом, мећ}/ којом беше и дете једног мидског великаша. Д Ј пзберу Кира у пгри за цара, и он пзби великај дете, за то што не хте да слуша његове запове* као остала деца. Избијено дете пожали се сво оцу, а овај отиде и тужи самом цару говедаре* сина. Позват на одговор нред цара, Кир је так смело и поносито одговарао, да се цар изненадк Он се загледа мало боље у Кира и виде да ј налик на његову кћер. С тога одмах узе на испи. говедара и дознаде, да то дете није нико други до његово унуче, за које је мислио, да је убијено. Цар не хтеде ништа говедару, али се страшно освети Харпагу, што ипје извршио његову зано| вест. Он се претворп, као да му је мило што је ј тако урадио Харпаг и рече му да доведе у двор свог сина, да се игра са Кпром. Чдш доглавииково дете дође, цар нареди да се закоље и да се ј од њега начини печење, па онда позва несрећног оца на ручак. Гост слатко руча и кад беше сит, цар му показа од чега је печење, изнесавши пред њега главу и руке детиње, које беху нокривене у ]едној котарици. Харпаг се згрози од ужаса, алп уздржа своје очинско срце и мирно одговор'^ Астијагу. да је све добро, што цар чини. У себ^ се пак зарече, да ће му се кад било осветити. Астијаг после тога врати дете његовим родптељима у Персију. Али доцнпје млади Кир, кад дорасте, побуни Персијане противу свога деде и удруасившп се са Харпагом, који издаде цареву војску, збаци Астијага с нрестола и овлада Мидијом. Тако прича Херодот о Киру. Други грчки писци (као Ктезија) веле, да Кир није био нимало род Астијагу. По новим пак открићима зна се као извесно, да је Кир од владалачке нородице персиске Ахсмена и да је његов отац био владалац, јер се сам Кир назива у натписпма «син Камбиза, силног цара." Кир је владао најпре у Еламу, јер су његовп преци, изгубпвшп Перспју, задржали и даље у својој власти Елам. Одатле је Кир започео војну на Мпђане, повратио од њих Персију, за тим заузео Егбатану и збацио Астијага с престола.