Prosvetni glasnik, 01. 09. 1907., S. 42

682

ПРОСВЕТ.ЧИ ГЛАСВИК

јама, да ми тешко можемо замислити таво што, јер смо ми већ преживели тај период жудне радознадости. Тако например један од најпопударнијих немачких иесника Фрајлиграт, у детињству је учио лако и уопште оддиковао се лепим способностима, ади му је читање бидо битна иотреба. Нарочито ,)е волео путописе, и почешће је читаву ноћ пробдио читајући о дож.ицљајима знаменитих путника, машта га преносида у иеиознате крајеве, а у мислима је учествовао у опасностима и сдавн тих путника. Исто се тако радо занимао и природном историјом, особито зоодогијом. Овај правац његовог ума рано га је обогатио основним знањима и учинио да се доцније могао користити за своје дивне и сјајне стихове за које је теме узимао из тих знања. Мади Дикен с је између осталих књига водео и нутоппсе и водео је да се стави на место јунака из читаних ствари, гдедао је, например, себе остављена на пусту острву као што је то бидо са капетаном тим и тим, окружена дивљим острвима и готова да свој живот прода скупо. Запажено је да су и за Марију Ану Ивенс (Џорџ Едиот) путописи били примамљиви још у раним годинама њенога детињства, и за Рг/соа, као што је поменуто. Из Новиковљева /Еетског Чтенија" С. Аксаков је највише водео научне ствари. „У мојој детињској памети изврши се потпун преврат" веди Аксаков; „и за мене се отвори нов свет... У написима о грому сазнао сам шта је муња, ваздух, облак; знао сам како постаје киша и снег. Многе појаве у природи, које нисам разумевао, ма да сам нх радознало гдедао и посматрао, постале су ми јасније и.јошзанимљивије. Мрави, чеде а нарочито дептири са својим метармофозама освојише моју пажњу и еимпатије, обузе ме неодољива жеља да све посматрам својим очима". Иричајући о својој страсти за прикупљањем трава, дарва, бубица ит.д. Аксаков је приписује управо том Новиковљевом „Чтенију." II, Пољевој, како сам веди, не памти кад није знао читати, и до десете године прочитао је све што је могао добити, а међу књигама које је тада прочито биле су и ове: „Деда Петра Великог" и Годиковљеве „Допуне" томе напису, „Светски путник" од абата деда Порта (27 свезака), „Путовање капетана Кука", „Разговор о општој историји" од Босијета, „Историја руске државе" од Еарамзина и „Библија". И то читање није бидо бесмислено. Напротив, по речима његова брата К. Пољевога, свака нова књига изазивада је у њему нове утиске, а оно што га нарочито задобије и задиви узбуни у њему и дар за писање; те тако на основу прочитанога иди по угдедању он већ у тим раним годинама пише: драму „Женидбу цара Адексија Михајдовића," трагедију „Бланка Бурбонска;" интермедију „Петар Велики у храму бесмртности", „Цутовање по свету," „Историју Петра Ведиког." Гончаров сам признаје да је његов нут око света само одјек његове давнашње рано пробуђене страсти за путо-