20. oktobar
рајем иуместо села осшала су згаришта, си, али са дубоком вером у срцу да је 21 имаши свој Кров над главом,
ЗАСЛУГЕ
ЕМО,
ЗАКЛАЋЕМО
(Рефрен омиљене четничке песме)
„и пре и саи владајући тици.._ Исти нерали, исте тиканти, сађени _ непоог народног ји су прависа Обзнаном
алну = дома-'
са шестојам, беснели м „шумама“, ром, њима је, са нацискао „стратесве дозво"своју пуну
е и клање2 дном речју, гем Главња„ле земље у јство, а мруалце и ин1 све друге штинер Та ја режимска их двадесет а изгледала скандалозна е. мрачња| пре и сада „спасавању“ литика подг лукавства мени памет. а ове четизом - времену подвига, све е народне и "не преваре; ага и јачине "од вештине као што ата, био. из јерезовац, ио или није тнИХ побуда а само чути саме од четјисане сељаји бедно изки Хероји. А кулације са ле у престоили разлози јера“ да се ама, познато ђанину.
5 =
"је лист Народно_ фронта узива све сарадњу.
а
Рат је имао ту добру последицу да је присилио на одлучна дела, која су или потврдила истинитост убеђења или раскринкала до гола сваку лаж, ма колико била заштићена освештаном традицијом. Режимлије су за ове четири године изневериле све оносу шта су се клеле и У име чега су прогониле најбоље људе у земљи. И да иронија судбине буде потпуна, баш су ти толико кле-
ветани „бандити“, ти „деструктивни елементи“, остваривали све што је имало
праве вредности и у самим њиховим декламацијама. Док су се шпекуланти с Кајмакчаланом, моралом и државотворством испољавали као политичка и морална саблазан за сваког поштеног грађанина, дотле су „бандити" спасавали част наше славне ратничке прошлости, показивали се збиља правим државотворцима, и разрешавали сва та наша тако фамозна „питања“, због којих већ двадесет и шест година нисмо могли крочити с места. ж
Мало је; још пре рата, постојало људи који нису били убеђени да се више по досадашњем не може, да нешто ново, боље, мора доћи. То су тврдиле чак и режимлије, и сваког се часа, да би саме изгледале то ново, пресвлачиле у све чудније машкаре. од обзнанашке демократије па преко свих крвавих кловнарија наших „ауторитативних"“ режима, до ове последње, до канибалске четничке лорфе. 5
Бесмртна је нехотична заслуга Драже Михајловића за овај народ што је сва својства свих старих режима сажео у ,једну квинтесенцију грозе, ругобе и апсурда, што је извршио последње негативно одабирање најгорих елемената из свих бивших режимских комбинација, те је тако и те људе и тај систем У овој земљи онемогућио за сва времена. Отров, који је двадесет и три године. кружио народним организмом и полако га потмуло, тровао, скупио се у гнусни, грдосиски чир дражиновштине, Криза је била страшна, али сада, када је чир расечен, отров о: тиче и организам с идиже.
· внаш претек. Неки су у зарсбљени-'
ренин
ша: 18:
БЕОГРАДСКИ РАЗГОВОРИ
леди дарвни
разговара са својим оцем
рпезарија, која је некада била и боље намештена. Поред лепе каљеве пећи
намештен је гарав штедњак и
сулундар уденут у зид. Дим
је. И у томе диму разговарају
Отац (44 године) и Син (16 го-
дина),
Отац: — Штаг Зато си тако прљав дошао! Ти ударник! Дође ми да те ударим када ништа не разумеш! Је ли ово слобода или није»
Син. — Слобода!
Отац. Па кад је слобода, што те онда другови не оставе да слободно живиш, него су те звали да данас копаш ђубре и раскрчујеш улице2..
ин. — Тата, ми смо се сви заједно договорили да рашчнстимо београдске улице, улчце нашега роднога града, да га оспособимо за саобраћај, јер н;ша војска њиме пролази, јер за нас намирнице и роба треба ла се носе, договорили смо се да сметлиште склонимо, да сваку опасност, која прети од тих рупчага и нечистоће уклонимо, И ногу можеш да сломиш и трбушни тифус да добијеш, Сам да радне снаге нема на-
штву, неки на фронту, толики људи изгинули. Ко ће ондг. да то уради» Па да ли је боље да ноге ломимо по мраку, да од тифуса умиремо, или да ми млађи мало запнемо, а и ви старији да нам помогнете, па сваки пред својом кућом, сваки у сз)ме кварту да направи ред.
Отац. — Не кажем ја т), Кажем само да је ово кулук Ми смо. кулучили под окупацијом, па зар ћемо и садар
Син. — О тата, тата, зар тебе да учим! Сећаш ли се кад си оно 1942 — истоваривао џакове, јер ниси могао да платиш замену, а 1943 у зиму раздијао снег
и лед на Славији: Зашто си онда то радио» Зато лло су наредили Немци. А зашто су
Немци наредили» Зато ипо су им улице биле потребне за њихов војни саобраћај, а угаљ да се они греју. Роптао си у себи, али си морао пред људима ла
говориш. да то треба да се ради. Отац. Сине, нисам говорио
да то треба него да мора..
Син. — Извини, тата, не мислим да те вређам. Ја браним само себе и своје вршњаке, који раде не зато што морају него што треба да раде. Ми смо онда мрзели тај посао, ми смо стиснутих песница и стегнутих зуба гледали поворке наших старијих пријатеља _ које су с музиком и заставама водили у Бор, с музиком и заставама као да се они радују што ће за Швабе да копају бакар, који ће убијати нас и наше савезнике, Ми смо са страхом отварали сваког јутра „Ново време“ да видимо да неће и наше годиште доћи на ред да се јави Берзи рада, која је тебе већ забележила да те спроведе за Немачку, да тамо под америчким и енглеским бомбама кујеш за Немце оружје или зидаш њихово утврђење. А зашто да то радиш» Да увек ми останемо робови, а Немци увек господари.
Отац. — Да, али кажем ти, онда се морало, били смо робови, А сада у слободи...
Син. — Сад у слободи морамо примити на себе веће, племенитије дужности. У слободи коју ваља тек потпуно извојевати, јер ти ваљда не заборављаш, рат још траје. И моји другови, млађи и старији, који сада раде и ратују, они дају своју снагу и своју крв за слободу, драги мој тата, а они који су под окупацијом кулучили и облачили пандурске униформе — они су себе жртвовали зато да сви ми што
арић дуже будемо жртве.
РАСКИНУТИ ЛАНЦИ РЕАКЦИЈЕ или на :
у СЛОБОДНОМ БЕОГРАДУ МЛАДОСТ ЈЕ ДОБИЛА СВОЈ ЗАМАХ
3 гора, из шума, из кла-
наца планинских, дошла је
у Београд омладина партизанска. Пролазила је кроз београдске улице крупним кораком бораца. Њихове очи још су светлеле пламеном последњих лобеда. Озбиљност онога што су доживели спутавала је њихову радост што су на тлу Београда.
Стајала је београдска омладина на тротоарима, на капијама, на прозорима. Гледала је своје другове, партизане, бомбаше. Осетила је да поред ње пролази једно покољење, по годинама исто, али по ономе што је доживело, много старије, много 03биљније. М београдски омладинци, осетили су неодољиву потребу да не остану по страни од општег, од великог покрета народног ослобођења и пруже свој прилог напретку целе државе и њеног главног града.
Подељена по рејонима, омла-
· дина се данас сакупља у својим
домовима. Ту је она у могућности да предлаже, распоређује, организује и критикује.
Кошнице рада
Омладински су домови данас кошнице преданог рада. У њима ври. Младост је добила свој слободан замах. До јуче спутавана погрешном политиком средине, притискана застарелом педагогијом у школи и кочена од власти у тренутку сваке акције, она је данас свесна драгоцене слободе, слободе, коју је добила, као што је свесна озбиљности задатака који на њој почизају.
Акције омладинске нижу се једна за другом. Они крче улице, уклањају рушевине, оспособљавају фабрике и друге установе, залажу своје младе снаге, искрено жељне посла и рада, свуда где се потреба укаже. Омладинци трећега рејона, на пример, допринели су много да се оспособи електрична централа и пошаље светлост у хиљаде домова слободнога Београда. За тај напор, који је Знатан, омладинци су добили од централе и похвалницу. Омладинке трећега рејона остајале су и ноћу да запосленим друговима готове храну, како би рад текао непрекидно. То им није сметало да и недељом долазе у дом и перу рубље војним јединицама, које су на пролазу. Омладинци првога рејона су, поред осталога, помагали на истовару брашна на Сави, као и на раскрчавању бившег Министарства војске. Од дана ослобођења па до данас они су свако пре подне на физичком раду, а по подне посвећују читању савремене ли-
Свесни „својих задатака београдски омладинци прионули су на посао да помогну народу и држави
тературе и слободној дискусији. Зидне новине омладинских до“ мова прате догађаје, критикују, коментаришу. Често изненади у њиховом уређењу оригиналност графичког решења, а текстови и цртежи израз су нових смерни-
ца: један велик дах свеколике слободе.
Код пионира
Пионирски домови су пуни граје. То су домови најмлађих, оних од четири до четрнаест година. Пуно широко отворених очију. Пуно уста, која говоре у исти мах и која имају данас тако много да кажу. Једна општа жеља: хтели би да су старији но што су. Многи од њих, захваљујући свом високом расту, поку-
Феоцимфске
шали су да уђу у акцију омладинаца. Сви они би желели да им се поверавају озбиљнији задатци. :
Одрешито пионири говоре е својим многобројним намерама. Готовост је у њиховом изразу.
они имају зидне новине. Поносни еу на њих,
— Све сами радимо... све... И светле очи постају светлије.
Њихови доживљаји, намере, жеље, — све то налази изражај у зидним новинама. Цртежи друга Тита и друга Стаљина, цртани наивно, али онако како се најбоље умело, најдражи су радови пионира средње школе.
Најмлађи радознало гледају у лица старијих и скакућу око њих, румених образа. Осећају да имају данас своја права и уживљавају се у то ново стање. Траже непрестано да им се повери посао, и ништа им није довољно тешко, јер њихове жеље и њихово одушевљење премашују њихове детиње моћи,
То су заиста пионири једне боље, једне срећније сутрашњице. ЈЕ
инат пси пети опата итљшља- пат
СОЕ
а зидовима београдских кућа ничу свакодневно позиви на конференције,
на рад. Осећа се замах великог ланца, који се окреће и дрхти у пуном напону, Људи и жене, омладинци и омладинке, деца, са метлама, лопатама, чисте свој посивели град. Он ће поново постати бео њиховим трудом. Блато и рушевине, што их је оставио фашистички окупатор, нестаће са улица. Грађани су схватили да данас треба снагом својих руку да доведу у ред што је за три и по године рушено и прљано. ИМ све то чине са радошћу, Ланац рада иде и окреће се. Да ли ко још хоће и може даљ остане у жабокречини и бари, која је остала по страни од радних Београђана»
ж Ж
а ли то свет иде на скиА, јање» Зар је могуће» Има ли где снегар Ко данас на то мислирг Али не. Ова
стара жена која се бори са ду-
'
Мали курир — весник слободе
Малиша, 15-годишњи курир Прве космајске бригаде, међу првима је ушао у Београд на белом коњу
гачким даскама и штаповима, што непрестано испадају, зацело нема везе са смучањем. Она носи смучке свога унука, који надире с друговима негде према окупаторским комуникацијама у Босни. Оне су његове. А све што је његово, и сам његов 'живот, припада. Народно-ослободилачкој борби. Зато се баба са-“плиће улицама, носећи смучке и одазивајући се сабирној акцији рејона. 6
Да ли још ко чува смучке, очекујући да падне. снег и да се У часовима досаде разоноди смучањем, кад хиљаде наших бораца проносе слободу, пробијајући се пешице по сметовима планинским 2
Н
ж ж а вратима стоји: „Лупај јер звоно не ради!“ Неко је
додао „јако“, — из искуства зацело. Али лупање, изгледа, не помаже, У зло доба, ипак, врата „2 тварају. Најмлађи члан породице који једва дохвата браву, пнта радозналим погледом:
о.
— >...
— ... Мама, јели код куће2 — Није.
— А ујка»
— Није ни ујка.
— А Вера»
Ни она, ни тетка... Само смо бабушка и ја...
У том долази бабушка, ву кући папуче:
—Нису, нису, душо, код ку-. ће... Вера пере рубље војницима У омладинском дому, Бане је на конференцији одељка, Олга у
„ Мира је ту негде, чисте улице... Покупиће се око седам, зацело... Онда ћеш их маћи.
Сви су на: послу. Тражи те садашњица, тражи будућност. Треба ли ко да остане незапосленр Само сувише млади и сувише стари. Сви остали на посао. Јер посао је живот, ритам, радост.