20. oktobar

арап стене парне т нат те

саз ср :5 ај

-___КРВ ЗА ФРОНТ

о

Београђани су Мом крвљу спасли 1800 рањеника

Много се крви данас лије на вашим фронтовима. Наши је борци не жале, кад је у питању слобода. А непријатељ се још држи у појединим градовима и његове се трупе повлаче још увек нашим главним артеријама у Босни, Хрватској и Словенији. Наша најбоља, наша народна крв, остаје на бојиштима. Иза првих линија фронта превијају се наши рањеници у малим, покретним војним болницама. Непријатељско оружје је опако: ране су тешке... Најчешће азгубљену крв а она може да дође само из позадине, из градова у којима су станице за узимање крви.

Београд има своју станицу за узимање и трансфузију крви у Хигијенском заводу. Њој се пријавило до сада, захваљујући разумевању те преке ратне потребе, око 2000 грађана из Београда и околине, а око 1500 их је већ дало своју крв.

Свакодневно читамо позиве за оне што су се пријавили добровољно. Мако је данас, у несташици јаке хране, мало пунокрвних, одзив је задовољавајући, али не покрива ни издалека потребе. Зато треба подвући да је

најдража -а

је потребно надокнадити

Обилан оброк хране добија се после давања крви

При прегледању крви нарочита пажња обраћа се крвним групама, којих има четири (О,

А, Б и АБ). Мора се веома о-

презно радити, јер није свеједно коју крв рањеник добија. Лекари из Совјетске Русије причају да грешка при одређивању крвне групе у Совјетској Русији повлачи казну до 10 година заточења, пошто таква грешка изазива смрт и карактерише се као убиство из нехата.

Оно што је знамо ми,

најпотребније да јер од нас се очеку-

Ружа Видановић, која је већ дала крв: и Кад сам запитала да ли су почели са узимањем крви,

"већ је све било готово...

давање крви нешкодљиво и за оне који нису пунокрвни, јер се количина крви надокнади за три до четири недеље. .

Крв се узима од оних који имају 17 па до неограниченог броја година. Занимљиво је да жене лакше надокнађују крв од људи.

У Београду је до. сада, у циљу трансфузије, узето око. 450 летара крви, отприлике 9 литара

„дневно. По подацима се види да

крв дају највише чиновници, затим "радници, сељаци, војници НОВ и ПОЈ, лекари итд. По предузећима највише је до сада дала Народна банка, а радник фабрике авиона „Змај“ Тодоровић Божидар дао је до сада већ три пута крв, укупно 1 литар и 4 децилитра. Он се осећа веома добро и сматра да ће моћи својом крвљу да спасе још кога рањеника. 7

Крв се узима у ампуле, које су изоловане од ваздуха и треба да су од јонског стакла. Узима се количина од 250 до 500 кубика. Крв се подвргава специЈалним препарирањима, како би могла да се одржи до 25 дана, у коме се отсеку времена транспортује један већи део на фронт, а мањи остаје за потребе градских болница.

Претпоставља се да је до сада спасено крвљу, коју су дали Београђани, око 1800 рањеничких живота,

је да ћемо добровољно давати своју крв за рањенике, свакако је чињеница да је узимање крви изненађујуће безболно и да не оставља никакве последице.

У очи давања крви треба узети што више течности а на сам дан давања крви најбоље је нејести ништа, или бар не масно јело.

Београђани су данас својих дужности и

свесни одазивају

Преглед крви

им се све више и више. Велики је број оних који су, прочитавши позив за давање крви радосно рекли:

— Ја и тако немам ништа друго... а крв ћу радо дати!

Па ипак, напемињемо још једном, да и овај леп одзив доОровољних давалаца крви не покрива све наше потребе. Ужасно је и помислити, да, уколико се не одазивамо овој од најплемечитијих акција, свесно осуђујемо на смрт један број наих рањеника, који од нас очекују помоћ. Београђани то неће ДОЗЕОЛИТИ.

= Ср ара

ИОРЕОПСКУ

каса. Пред њом

маљишан: пнонир, Он. једва

чека да види филм о. храбрости дечака; ан вршњака, -из далеке „тако Олиске, Совјетске РвИТЕ Зато он ·-нестрпљиво скакуће с ноге на ногу, вадећи из џена ситнину за биоскопску карту. Најзад, све је на стаклу касе. Касирка пребројава: Недостаје још 10 динара... Каког... Зар..

Десет динара за пострадале крајеве...

Малишан тренутак размишља, а онда, озарена лица, доноси решење: — Још десет динара немам, карту не могу да узмем, — али могу ли да оставим десет динара за пострадале»

ж

Београдским улицама хучи кошава. Она односи комађе са скорих рушевина, лупа одлепљеним плеховима. Хладно је. А: ли како су присне и топле безборјне заставе којима она. ле-

прша и трза. Хиљаде застава са

црвеним петокраким звездама! Свуда црвене звезде. То је наша звездана садашњица. Она лепрша и силним замахом ковитла кроз наш град, односећи остатке прошлости и рушевина, уз вијорење нових амблема и знакова, који нас воде у срећнију будућност.

ж

— Хајде, друже, да свратимо на чашицу ракије и режањ сланине... — Не могу, журим, смем масно;..

— Гле! Откада тог

— Само данас. МИдем да дам крв за рањенике... Можемо сутра на чашицу...

а и не

ж

Рано, магловито јутро. Петлови из подрума београдских јављају зору, која ниче иза кровова предграђа, иза фабричких димњака.

То није више јутро језе и страха. Окупаторска чизма не шкрипи више по нашој калдрми. Зато буђење није више суморно.

·- ЛИК

ва а Пн ата вон ба ама мР

„пагана врараау

ПЛЕНА 575 =" њ. ГДЕ СУ СРБИ2

Друже Уредниче,

Петоколонаши за све време окупације суверавали су нас у Београду, да су партизани међународни олош, неки Шпанци, Мађари, Арнаути, неки робијаши с коца и конопца, уверавали нас да у њиховим одредима скоро и нема Срба.

Кад смо ми, Београђани, дочекали ту срећу да поздравимо своје ослободиоце, видели смо, да су сви народи Ј угославије, заједно са Црвеном армијом ослобађали Београд, а међу њима, на нашу радост, било је много врло много Срба: из Србије, из Војводине, из Босне и Херцеговине, из Хрватске и Далмације из свих. крајева наше вееотаџбине где Срба има. Јер сви часни способни Срби, ако су само имали могућности и прилике да понесу пушку кренули су у народно-ослободилачку борбу.

Они су жртвовли себе, своје куће, чак и своју децу, јер су и малишане Немци немилосрдно стрељали као таоце, као одговорне за оно што њихови родитељи раде.

Многи од наших бораца помслите само на Крагујевац и Краљево вратили су се на

Јутро подиже ново прегалаштво.

И док улицама звече прва кола и први трамваји шкрипе, полазећи на своје линије, громко се ори песма омладине која започиње свој дан пун активности;

... наша биће земља цела,

да нам живи, живи рад! ж

На углу глатке, очишћене улице стоје два човека. '

— Што ми је нешто мило кад иогледам низ улицу...

— Зашто, што је чиста2

— Наравно.

— Па била рата...

— Јесте, ал данас ми је некакако чистија.. М зато што сам је ја чистио, а и иначе... Прочистила се свакојако.:. ·

човека

на

је. чиста и пре

КАКО СЕПИШЕ

Редон или ргјон2

У последње време реч рејон

— захваљујући похвалној делат-

вости рејона ЈНОФ-а Београда — јавља се често у свима новинама. И увек се различито пише; и рејон и. реон. Шта је правилног |

Реч није наша него францу-

ска. Стране речи треба писати

ћирилицом што је могућно приближније изговору по томе страном језику. Французи ту реч пишу гауоп и читају отприлике рејон (последња два слова чине назални глас). Према томе, кад смо већ напустили српско хрватску реч одељак, треба писати само рејоњ, а не реон. Ово друго, свакако отуда што у нашем језику немамо групу самогласника ео (без потребе да се гуши зев (бео, цео, сео), па је сличавањем с тим речима почела и реч рејон да се пише реси:

највреднији,

погрешно писање, дошло је

згаришта или што је још горе у мртве, пусте куће.

Али јављају се данас поново гласови оних истих петоколонаша. И шта они говоре2

Као што су раније тврдили да међу партизанима нема Срба, сад имају образа да говоре: Зар не видите тај паклени план наших партизанар Сви Срби треба да изгину. Само су Срби у народно - ослободилачкој војсци. Само они треба да гину.

Има ли некога ко им верује2 Нисмо им веровали ни онда кад нисмо могли очима да видимо и ушима да чујемо, још мање

"верујемо сада када поред нас с

машинкама маршују синови свих народа Југославије.

Ми знамо шта је слобода, ми се радујемо што ћемо кроз њу остварити демократију, али ми мислимо да не треба демократију и слободу дати онима који хоће да је искористе за подмуклу борбу против онога што нам је свима најдраже, а то су интереси наши у надчовечанским мукама рођене демократске и федеративне Југославије.

они и'ми

Драги „20 октобре",

Ово хоћу да кажем. Скоро сви ми, колико нас има у Бео„граду, заборављамо то да је

фронт још у Срему и мислимо, ако је Београд ослобођен, све је ослобођено, мислимо да је готов рат и све треба да буде добро као што је добро онда када је мир, па и боље. Рат јеш траје. Наша деца, наша најбоља деца, боре се, муче се, животе своје жртвују само зато да што пре буде готов рат и-да мир настане, поштен и добар мир. Леже они У блату или на мразу, а ка: да их рањене носе, метну их на сламу. Они су наши јунаци. Они се не бију за себе, опи се бију и пате за све нас. А ми у Београду када легнемо на вунени душек и покријемо се дорганом и ћебетом, н главу ставимо на перјани јастук, бунимо се још што немамо топлу пећ,

А због чега је немамор Зато што су нам Немци саобраћај уништили, због тога што немамо довољно радне снаге за утовар и истовар, због тога што су они најзаслужнији изгинули, заробљени, или отишли у војску да рат окончају и нас спасу свих фашистичких и ратних зала, 'а нас је остало мало да сав посао урадимо, па и ти који су остали више воле да се

ја. некако извуку, да забуше, а сло-

боду, мир и срећу да добију на тањиру.

То је срамота. Ја сам стар. Имам већ 67 година, али ћу помоћи'и помажем где год могу и кад год могу да не будемо робови и да ми нико не може пребацити да за слободу ништа нисам допринео. ИМ поцрвеним увек када на улици, у радионици или у кафани чујем речи рони“ и „ми“. Који „они'» Ваљда „ми"2 Они, то су Немци, то су фашисти, а ми, ми смо сви који волимо слободу, који волимо свој народ, који нећемо и не желимо да будемо робови, па зато ни забушанти. ·Јер будемо ли то хтели и желели, тешко нама свима. М онима који кажу „они“ и нама који кажемо само „ми".

Београђани! Патње трају, зима не чека. Будите спремни да помогнете опустошеним крајевима!

ж Београђани треба да даду ону помоћ пострадалим крајевима

какву су они заслужили и какву очекују од главнога града Југоспавије. •- „