20. oktobar
31 МАЈ 1946
ГРАЂАНИ БЕОРОМА
Калемегдански ресторан пргдаје само алкохолна пића
"ТД 7оцитао сам у прошлом 5 броју предлог да се у Топчидерској ресторацији продају и воћни сокови, као и млечни производи за децу и оолесне. То исто би се могло применити и на ресторан на Калемегдану, где сам затражио лимунаду или малину, а одговорено ми је:
— То мене може да кошта шест месеци принуднога рада, јер не знам колико да наплатим, пошто надлежни нису још одредили цене,.,
А ЗМу0 ЖЕ | гама
И =>
Сматрајући да је ово нетачно, предлажем да се на неки начин заведе у овом ресторану који се налази у парку одморишту — продаја и безалкохолних пића. А ако је то немогуће, онда треба отворити какав задружни ресторан на том месту, како би радни човек, одмарајући се, могао да се освежи здравим пићем.
Драг. АЋИМОВИЋ студент медицине »
Амбуланта — расадник заразних болести
КЕ оловином маја, забринута бледилом свога детета, однела сам га специјалисти за дечје болести Централне железничке амбуланте, који ординира од 9.380 до 11.30 часова. Ушла сам у чекаоницу на другом спрату у 11 часова и затекла сам две жене са децом. Једно од деце, по признању и саме мајке, имало је велики кашаљ, а до ње, одмах седела је друга мајка са дететом. Не, то ни. је све. Прекопута су седели туберку“ лозни болесници, јер се соба за преглед плућних болесника налази на истом спрату где и дечја ординација у размаку од два метра.
Уплашила сам се, оправдано, и по-
бегла сам. Када да дођемг Увек би се исто поновило. Била сам приморана да одем приватном лекару,
Управник Централне железничке амбуланте веома је погрешио што је начинио овакав распоред и ми, мајке, не слажемо се са тим распоредом. Ми ћемо поучити управника шта да уради, кад већ сам то није учинио за годину дана.
Свакога дана требало би одвојити часове примања заразне и незаразне деце, како не би деца долазила ни у какав додир, а то би требало видно објавити на улазним вратима. Осим тога, треба одвојити дечје ординације и чекаонице од одраслих болесника, шта више, поставити их на два најудаљенија краја зграде, а у чека“ оници за децу поставити дечју сестру“ нудиљу, која би контролисала да се заразна и незаразна деца не мешају, упућујући уједно мајке шта да чине,
С обзиром на бројност _ чланства, било би потребно у овој амбуланти установити и саветовалиште за здраву децу као и трудне жене, да би се код жена железничара развијао и смисао за неговање и правилно подизање деце. Поред искусног лекара + савето давца, ту би много допринела и се»
стра-нудиља. 20 Љубица ЂУРЂЕВИЋ
Уместо вратоломије дечје купатило
Илића, у двори начинио је оку: свога газдовања, потребе. Данас
У улици Војислава шту школе број 20, патор, у времену | велики базен за своје
тај базен ничему не служи. Шта више, он је стална опасност — вратоломија непажњом,
— за ђаке, који у игри, сваког тренутка могу да упадн се озледе. |
у и да
Али, уместо те вратоломије од тога базена уз мале напоре и издатке, мо. же се начинити летње дечје купати“ ло, јер деца читавога краја оскуде“ вају у било каквом дечјем игралишту ове врсте.
Управа школе број 20 скренула је већ пажњу Одбору _ Четвртог рејона
на ову могућност, али досада још ни" шта није учињено.
Требало би да неко од стручњака прегледа базен, па, уколико је узе" требљив као дечје купатило, оспосо бити га потпуно, а уколико није, за“ сути га земљом, која се и тако У не“ посредној близини истоварује.
Вој. ПАУНИЋ
КОД ОНИХ ЧИЈЕ ЈЕ СРЦЕ РАЊЕНО
„Милион живота да има ова звер, па кад би му се сваки посебно с'лузимао, мала је казна за оно што је под његовом командом учињено“
раги тата, отишао сам у шуму у партизане, Јер хоћу да убрзам ослобођење нашег народа. Знам да ћеш рећи како ја сам могу да убрзам догађаје. Када би свако тако говорио, онда од целе акције не би било ништа.« Тако је писао шеснаестогодиш“ њи гимназијалац Милутин Бабовић своме оцу др. Михаилу Бабовићу, полазећи у партизанЕн одреде у априлу 1944 годи“
е,
Али, кољачки штаб Драже Михаиловића унапред је осудио на смрт и клање свакога ко је хтео да убрза ослобођење, ко за борбу против окупатора није жалио да да н свој живот. И Милутин, кога су ухватили четници тамнавског одреда, после мука и злоставља“ ња, убијен је крвавом четничком руком. По ослобођењу др Бабовић је пронашао леш свога несрећног сина- 24 марта из: вршен је пренос костију и Милутин је сахрањен на београд ском гробљу.
Отац се скрхана срца враћао са погреба свога јединца, а пред очима искрсавале су слике искасапљеног тела. Туга се ме шала са мржњом на четничке зликовце, на њиховог главног команданта. И баш тада чује: »Дража ухваћен!« Срце, жељно освете, плануло је, а уплакане очи живахнуле су: »Да ли је могуће да ми се на дан нај веће жалости оствари највећа жеља, да звер буде ухваћена! Чини ми се, сад ми је лакше!« Али само за тренутак трајало је осећање олакшања. Поново је искрсла слика која ће бити заувек жива: тело избодено, лобања разнета, вилице ишчупане., И окрвављено срце грчи се у болу што не може да пронађе достојан начин освете: »Смртр! — Па то није ништа. Милион живота да има ова звер, па кад би му се сваки по“ себно одузимаоф мала је казна за оно што је под његовом командом почињено«. ·.
Смрт је недовољна казна, то понављају сви грагани Београда, сви они чије је срце рање но дражиновском камом. То понављају у телеграмима ми: нистру Ранковићу на митинзима, у разговорима. ·„
2»,
»Ох, проклета рука Дра: жина«-..
Породица Ђорђевић у Цара Лазара 12 живела је у срећи и радости, Три сина васпитавала је мајка, школовала их, пружала им све што је могла да би их што боље подигла. Весеље и песма орили су се у овом скромном дому, А када је дошао рат, све је замукло. Песма се претворила у шапат. Некада насмејани дечаци прихватили су се озбиљних задатака... А јед“ не вечери: »Полиција!«. Најстарији син је одведен. Бањички логор, стрељања, одвођења У Немачку. После годину дана саопштено је: »Нема га у логорус Родитељи само мисле ка“ ко да од Специјалне полиције склоне остале синове,
Преселисмо се у Ваљево, прича мајка Добрила Ђорђевић, непрестано бришући сузе Али. стиже списак из шуме. Покупише 45 омладинаца... мога Мирослава одведоше а био је болестањ са температуром 40. Тамо га претукоше. Вратише ми га окрвављеног. • · Лаворима крв баца и умире ми на рукама. Ја га, сирота, лажем: »Сине, увеличаваш. Нису те много тукли, нећеш умрети«:.. А он. ништа не говори, само ме оне анђелске очи коре што не ћу да увидим истину...
_—_А овај мали — Предраг! —- наставља испрекидано мајка,
· · У суботу излази нови број
- 7 – 6 „с фте
Овај број „Дуге“ доноси фото-репортаже сна осам
страна.
Поред тога „ДУГА“ доноси _ велики _ илустровани политички _ чланак: „Пољска демократија је све јача“; „Препород северне Кореје“; илустровану репортажу: „Бо“ сна — зелена партизанска ' тврђава — у обнови“; документарну репортажу о Друговцу — јунаку селу; причу „Проклети капут“; чланак о _ Алексеју – Николајевичу Баху; две стране културног прегледа, дечју страну итд.
20 ОКТОБАР
ПРЕД СУЂЕЊЕ ДРАЖИ МИХАИЛОВИЋУ.
четничком камом
Др Михаило Бабовић над
док. уплакане очи милују лепо лице двадесеттодишњег младића, — оде у Космајски_ одред. Пође у Босну. Писао нам је да је У одреду весело. Каже: »Подносите све храбро, као што до ликује мајци тројице партизанај... Колико се мајка радовала! А ето и њега ми четници ранише код Буковице, ухвати ше га, избодоше Грло пресечено, руке везане и онда је бачен у воду...
Но, није то све што су Дражини четници задали овој породици. – Сестрића Војислава Гроздановића, студента, одвели су на дванаест дана пред о" слобођење Ваљева и убили га у шуми Мачине, »О да сте само видели ту шуму!, — грца Добрила: Много костију и лешева лежало је по јаругама. Воју смо нашли у некој гудури. Мо“ зак му просут, срце прободено, руке везане катанцем за неког другог младића. Стојимо, не знамо како да их раставимо: Требало је пресећи неку од ове две руке! Ож,; проклета рука
~ Е
Перазумљиво
унакаженим телом свога сина
Дражина, што ми сунце закло" ни, што ми радост одузе!- 5.
Сузе се сливају, мајка је ућутала. Ускоро је престала да плаче. Спуштене руке полако се прихватају чарапе коју плете за наше војнике и док игле звецкају, она пита: »Кад ће су ђењер Да ли ћемо моћи да присуствујемог (О, што мени не падне у руке. Да му по правди пресуди мајчино срце!«
Али, све би мајке то желеле. И свакој се чини да би му она сама најбоље пресудила. Много их је, а Дража има само је дан живот. Зато свака од њих бира најбољи пут да доскочи свима остацима дражиновштине и злочинства. И најстарија напреже снагу да што више пру“ жи обнови земље, да залечи бар ране које се могу зацелити,
»Хтела бих да му сечем парче по парче меса« Манасију Станковићу, мајку Александра Станковића нисмо нашли код куће. Али, док смо стајали пред вратима, пошла
— Е, сад не знам да ли ме ови странци сматрају невиним зато што сам већином клао не вине, или ме бране зато што смо
пријатељи»
нам је у сусрет из суседне ба: ште старица у црнини са мотичицом у руци. Ја сам Манасија Станковић, шта сте хтелир« Рекли смо јој због чега смо дошли, али она, извињавајући се због прљавих руку, наставља: »Извините недеља је, али радим у башти АФЖ са, за нашу дечицу. Прошле године била
сам ударница, а ове године сам
само похваљена, па бих у овом, такмичењу хтела да више учиним: Морам часно да завршим
оно за шта је дао живот мој.
син.«
— Тешко је и преболно причати о мојој несрећи. Е, ми ста: ри често грешимо.., Принао нам је наш Аца о Дражиној издаји, а ја н мој чича никако да поверујемо. Чича био некад активни официр па се само љути. »Ама, како ће, побогу, Србин Дража да ради с Немцима!« А ето, закуцаше и на наша врата. Знала сам о свему што је син радио, помагала сам му. Одјазио је и он на терен, али држим се храбро. А кад подигоше ревере и показаше чичи краљев грб, мене тек онда зми: ја уједе за срце. Доставили су га четнички шпијуни са тере.. на. .· Претресоше га, оставише му само златан сат, прстен и пенкало, да продају кад га стрељају. Он ме само гледа, држи се јуначки. Ни око да му мрдне. Одведоше га. М никада га мајка више није угледала.
Сузне очи севају мржњом: »Хтела бих да му сечем парче по парче меса па да му трпам у уста. Нека цркне од свога о: тровнога меса: нека се сети каква је наређења издавао својим људима. Мом сину су таба: не секли па га терали да оптрчава логор.«
Као да се смирила одлучна мајка, а онда је запитала: »Је ли истина да ћемо ми мајке прве добити улазнице за суђење, Дражиг2... Не верујем, јер не: ма ни у Београду ни у свету тако велике сале да прими толико у црно завијених мајки. · «
М старица ме одведе својим суседима, Душану и Коси Живанчевић из Опатијске улице.
»Прво им је било да пљачкају: · .«
Опет сузе; опет проклињања, опет распитивања о суђењу, а онда Коса прича како су јоју Болечу четници. заклали сина Танасија.
— Блокирали село; сатерали све у виноград, па траже Тана: сија »правог комунисту«. Како је наишао, почели су да га ударају тачкама. Оборили га, пребили му руке и ноге: Бацили га после у јарак па се ругају и питају: »Ко је овај пијани кому“ нистаг« Онда су га повезли колима и код Врчина заклали. Веле; убили га због комунизма, а прво им је било да пљачкају. Однеше одела, шест пари опанака, сто хиљада динара, два коња и кола. Срамота је, дру: гарице да кажем, али више их мрзим него Немца. Па још дођу у кафану агенти и причају како раде за Дражу и траже да им спремам јела. А ја све кршим руке, савлађујем се да им не скочим за грло, као што су заслужили заједно са својим Дражом: Ух!...
Много би још причала стари: ца, али је савлађују сузе. Нашем разговору присуствује и стари Радисав Вељковић из Болеча који је био очевидац зло: чина. Сагнуте главе он прича трагедију свога села и као да сваки детаљ поново преживљује: — Заклаше тога дана код нас у Болечу осам људи и четири жене, а после опљачкаше све што нађоше, Једна од тих жена остала је жива. Гркљан јој је пресечен и храни се ве штачки, Ја бих само њу довео на суђење па да видиш да ли би се иједан адвокат у свету усудио да пред њом брани ко. манданта кољаша.
во» ж
Када ће суђење Дражи Ка: ко ће му се судити Ко ће моћи да присуствујег — то су питања која сви постављају. О једној ствари само не питају, а то је како ће га осудити. Нико не сумња да је за хиљаде посејаних смрти Дража заслужио смрт. Али почев од пионира па до самохране старице свако размишља како да та смрт буде што тежа: Па ипак, поред свег огорчења, поред све жеље за осветом, нико није ни за овакву звер у стању да измисли смрт сличну оној којом су његови кољаши уништавали хиљаде невиних жртава.
Даница ПЕРИЋ
трамвајима који
СТРАНА 3
20 дуридице
о
ТРАНСПАРЕНТИ ~ АЕ ТРЕБА ДА БУДУ РУГЛО... у
гт
УК ного је значајних и светлих да-
на у животу наше нове државе.. Њима у част постављају се транспаренти на трговима, главним артеријама и прилазима граду. Они поздрављају те светле дане или позиваТу грађане да учествују у њиховој "прослави.
То је све лепо, и добро, радује пролазнике и даје граду живост и обележје. Али није ни лепо, ни добро, само може да жалости и да покаже наш немар, када ти транспаренти ин
славолуци недељама висе, неактуелни и искварени сунцем и кишом. Ако постоје одговорни, који их постављају, — треба да буде н оних који су дужни да их уклањају.
#
ЈОШ СЕ ГРЕШИ У САОБРАЋАЈУ. .:
„
је одре= Ме“ ђутим, да би оно могло правилно да
"у ретање пешака тачно ђено исцртаним линијама,
се одвија, треба се постарати ни да се возилима тачно одреди где се могу паркирати, а изричито да им се забрани паркирање на местима прелаза пешака преко коловоза. Кад се већ спроводи темељно уређење целокуп-
ног саобраћаја, нека се и ово укључи, . У
ЗАР
ЈЕ ТЕШКО ИСПРАВИТИ2
ТВИН ма у Београду | много _ ситних ствари које руже његов изглед, остав= љају утисак немарности и небрижљивости. Њихово уклањање или довођење у ред не захтева много труда ни времена. Утолико „пре требало би приступити досођењу у ред свега тога. Ево једног примера: стуб, који обележава трамвајску станицу, код а жне и прометне раскрснице »Лондон«, искривљен је. Мало труда и добре воље — и све би било у реду...
Предлог како да се путници у оним београдским
заштите
прокишњавају.
га. ОЛИ а
,