20. oktobar
је Џ “ . Не
, ад је. почео. устанак у _м Крајини, Рада је била „тек у петнаестој години;
у ономе добу.кад је често пута била, сама себи неразумљиве'и туђа, борила, се са, чудним и нејасним немирима, у себи и остајући увече сама у соби; 6 мутним страхом и радознало: шћу прилазила оној другој Ради. Били су,то.тренуци кад 0 ником, другом није мислила, довољна, сама себи, и сва се предавала» својим трнцима и глувом струјању крви страхујући и црвенећи од саме помисли да неко не дозна ту њезину велику тајну.
Отац јој је одлутао ми изгубио се негдје у Аргентини, а мати умрла, па је дјевојчица живјела код свога стрица, чо. вјека незадовољна, и галамџије, који је себе сматрао мучеником о чију се главу „све разбија“, а све остале укућане држао је за нераднике, докоњаке, скит. нице и лакомислен свијет који „наб-џабе крув једе да је богу плакати“,
— Ето ти, јадан ти сам ја мћачно је узвикивао он. онако жтољав, сув и сав зарастао У косу, па је у очајању забаци. вао. капу далеко на, потиљак све се о моју главу разбија, а ви... ви, да вам је само готов хомад крува, па у скитњу и еглен по селу! ј "Жалећи се тако, сам је уствари најмање радио губећи се у збуњеној трци између више по. слова које су већ остали укуЋани узели у своје руке,
„Од те његове кукњаве и галаме највише је страдала синовка. Рада. Њу је стриц по. највише кривио за, све неуспје. хе:и невоље које. су стизале кућу, јер остала чељад већ нијесу марила за његову вику или су се нестрпљивим покретама и узвицима отресали од
напасти: „Ајде, бога ти, шта ти је!“ “== Ето ти: узми сироту за
своју срамоту! Ја те прихва.
"БРАН
%
Написао |
НО ЋОПИЋ
;
» Тек послије првих побједа, „кад су кроз села пропјевале "наоружане партизанске чете, „опет је све попримило мирнији вид и познате линије брегова, _ наводиле су на утјешну мисао пуву наде:
| "Тамо су иза брда наши, До. |бро је...
| Минула, је тако скоро година, дана, почела је и нова жетва, а из села, је кренула у поља, на, посао, прва омладинска, бри. гада,
Радин стриц који се већ о. давно повратио од првих уста ничких страховања и опет св Узгаламио, извлачио се да, никог из куће не да у радну чету, али кад га притијеснишве остали сељани, он одлучи да пусти Раду.
— Ето, мореш ићи, свакако од тебе немам никакве користи,
Навикла код стрица и на послове и на свакојаке тешкоће, Рада, се већ првих дана, истакла као окретна, и вриједна, жетели. ца. Непрестано су је видјели испред осталих, онако протегљасту и вретенасту, сраслу са српом и пшеничним пољем. Кад би се исправила, да, обри. ше зној, са смијешком би узвијала танке срасле обрве и њено зажарено лице, ни дјечје ни дјевојачко, добијало би за, тренутак зачуђен и срећан израз као да би да каже;
— Како је лијепо радити без стрица.
За вријеме подневног одмора кад би се радне групе измије. шале и створиле се групе пје» вача, Рада би се мазно припијала уз неку Ђуку с Брдара, крупну плаву дјевојку, вјечито расположену да неког милује и да му тепа. Припијајући вре. ло лице уз бујну Ђукину ми. шицу, она је причала упирући „замагљен и срећан поглед У
тиб Себи као своје дијете, 8 (било какву ситницу пред соона... — стално.је.дјевојчици..- бром: ан
за вратом кљуцао његов приго. вор. | Расла је тако Рада без ичије милоште и лијепе ријечи. Слушајући вјечито за собом стричево гунђање, живјела, је у тужном увјерењу да је гора од свију других дјевојака у селу, да им ни у чем није равна, па, се" због тога, нерадо и ријетко м дружила с њима. Недјељом, љети, кад је свак весео и празнички расположен, она би се поподне крила, иза куће, у малој баштици пуној тешких жу. тих ђулова, па би дуго плакала, сјећајући се матере, изболоване жене, тешке враме косе и добрих очију, Кад би већ сузе, саме од. себе престале, она би у једном тренутку угледала, протегнуте сјене воћњака, искидану гомилицу жутих лати. ца које су још увијек веселиле ко, и осјетила би први прохладни дах предвечерја, па би се. изненада, утјешила и живнула, По читаву тијелу одједном би се разлила непозната раост, па би дјевојчица и нехоце притиснула, руке на груди, насмијешила се и упола затворених очију прошапутала;
— Како је лијепо,.. Скоро ће ноћ:,. Ноћи, особито овакве про-
хладне и видне љетње ноћи, 0бећавале су и доносиле дуге "тајне радости и спасење од бтричевих грдњи и вике. Стриц није могао да продре У Радине ноћи. Док је она, с руком на
малим једрим грудима, + чудног миља, пратила, пот Ма и ца који
номјерне ударе ср Мог топлог вала, ширили и испуњавали ноћ, с друге стране доносило је радост и то што стриц сад спаВа, спава и ћути, а можда Ће сјутра већ и он постати друкчији, ИМ уопште, сјутрашњи дан донијеће нешто ново, ра“ досно и необично. % ж Устанак је треснуо изненада ин гласно одлијежући као ГРмљавина, па је и дане и ноћи испунио својим немирима, страхом и непознатим опасностима, Сад је сваки удаљени звук кретање и промјена уопште, чак и временска, наговјештава. ла присуство и приближавање те опасности. Околна брда, путеви и добро знани тумарци изгубили су своје старо мирно лице и сад је на свачему лебди. ла сјенка несигурности и пе страхоте која сваки час може Избити изненада као бљесак
муње. А чим ћеш се од ње за| штитити 7 у
— Ђуко, никад слађе нијесам жела!
И док је Ђука, срећна да, мо» же неког да мази, устрајно ми. ловала ту податну и милу гла. вицу, Рада, је и даље, не виде. ћи ништа и несвјесна онога што говори, без престанка, понављала као у заносу:
— Никад слађе... никад...
На крају прве недјеље Раду су поставили за десетара., Кад су јој то казали свечано, пред четири радне чете, она, је у почетку скоро уплашено зажмиркала као да су јој изрекли казну, али кад је угледала многобројне насмјешене очи уперене на, њу, осјетила, је да је све то збиља и да се десило нешто велико што је, чини јој се, одавно чекала. Остваривале су се тајне жеље и слутње. Срце је није преварило, и ево, дошао је очекиван дан,
Снажно. гурнута нечим нео. дољивим и бујним преко свију њезиних снага, Рада, се отргла, из реда и кријући-очи појурила у љескар. Трчала, је као без даха и кад је већ далеко одмакла, пала, је ничице у бујну и хладну траву под једном старом врбом “уз сами поток.
Гргољила, је у близини неуморна, и говорљива, вода, чаврљале су невидљиве птице, бујна трава пријатно је хладила, врело лице и руке, а, Рада ије плакала и плакала из пуна и богата срца. Ничим другим није се могло дати одушка, набујалој срећи, Сјетила се и мајке, измучене и блиједе жене које више нема, па се још више расплакала и од радости и од туге, а кад је одуминуо први вал јецања, стала, је да се смирује осјећајући како се слијева уједно:с гргољењем воде, пти. чијим гласовима и зрелим ми. рисима прецвјетале траве,
Брижна Ђука дуго је луња-
ла, по љескару тражећи је а.
кад је најзад опазила дјевојчино тијело изгубљено у високој трави пуној цвијећа, пожурила је к њој сва, срећна, што јој се пружила прилика да неког милује и тјеши. Клонула од миља што се, ево, сва предаје овој сиротој и расплаканој дјевојци, Ђука је положила. њези. ну главу на крило и стала тро. нуто да јој тепа називајући је Радованом. Завлачећи прсте у њезину косу, одједном је сва обамрла, пожелила:
_ Еех, да се овако расплаче
хомандир Душан.
Од тога дана неугледна, и неприметљива, дјевојка, дјевојчу.
рак, нагло је оживјела и стала, на очиглед свију, да се развија, и цвјета као да се на њој развезао неки чвор и ослободио њезину скривену љепоту из сиве копрене у којој је дријемала као цвијет у мрку пупољку. Одјећа, јој је осјетно краћала, и постајала, тијесна. Читаво тије. 'ло постајало је 'заобљено. и гипко са ломним покретима, кожа чиста и глатка се меким кадифастим преливима, лице бљеђе и понешто издужено; а очи су јој добијале нов сјаји бистрину тако да, је већ многи момак задрхтао од тог погледа који продире и пече У самом срцу. Много је њих већ, борећи се увече са сном и умором, покушавало да на свој начин ријеши. и разумије шта ли каже тај поглед, загонетан, дир. љиво драг и само један на, сви. јету.
Тих дана разгарала се и све више ширила велика, „битка за Саничку Долину“ која је била недавно ослобођена од усташа, и сад је омладина, од јутра до мрака, а често и по мјесечини, журила да уграби и дигне же-
у
журније прионула, на посао, 0: сјећала је узнемирено срце и црвенила ни сама не зна због чега.
Јован Брђанин!
То име, некад тако обично, сад је Ради стало да нагони
| крв у лице, осјећала „је да, Јо-
тву из плодне котлине. У доли».,
ни ријеке Санице, Главна, ударна снага у тој битци била је Дрварска радна бригада поја. чана многобројним омладинским четама из околних села под Грмечом.
Никада поља нијесу била овако лијепа, нити је жетва, 0вако радовала. Код стрица је то био зној, очи које су пекле, сунчана јара и бескрајан дан пун стричеве вике и гунђања,
а овдје — била је то битка, ра. |
досна, пркосна и пуна љепоте,
— Потући ћемо Павелића, отећемо жито!
До Радине десетине, која. је већ проглашена ударном, често је навраћао њезин познаник из села, водник једног вода партизана који је осигуравао жетеоце од усташа који су испа» дали из упоришта пред Санским Мостом и припуцавали на жетеоце. Сви су тога водника, звали Јован Брђанин, па ни
„Рада, која је некад заједно с
њим чувала овце, није му знала правог имена. Момак је још као дијете донесен у село и одрастао код своје тетке, матери. не сестре, отимајући се за, комад хљеба с многобројном теткином дјецом.
Рада га је памтила из оних чобанских дана као дрска и смиона, дјечака који се упуштао у битку чак и са самим пољаром, а сад се изненадила, кад је пред собом угледала, одрешита и весела, партизана, 0штрих очију и сигурних кретњи, Већ при првом сусрету с Ра. дом, Јован Брђанин зачуђено је стле > намакао капу партизанку до самих обрва, удивљено пиљећи у десетарку.
— Види, види, види, ама је ли то она мала Радица, од које сам некад отимао љешнике7
Са смијешком дјевојка је погледала у старог познаника, погледала га, је истински обрадована и изненађена, чак је и лако узвикнула;: ма
— Види га, Јован Брђанин!
Док јој је дрмао руку, 0тврдлу од српа, опечен и поне. што збуњен њезиним погледом, Јован је и нехотице помислио:
Ћаволе, лијепа ока! Како тога досад нијесам видио7. Од тога дана сви Јованови путеви некако су увијек прола. зили мимо Радину десетину Било да се за тренутак заустави или да само прође надомак њих, он би увијек добацио: — Еј, Радица, како иде посао 7 ј А. дјевојка би, чим би га угледала да. долази преко њиве,
ван због ње застаје "у пролазу поред њихове десетине и да гу.би-ону- своју свакодневну“ дрскбст и оштрину. | |
Једном увече, лежећи с другарицама у нечијем воћару и зурећи у звијезде кроз ријетку крошњу старе јабуке, Рада, се сјетила Брђанина, ОСјетила, га, Се још од оних дана, кад-су за. једно чували овце и помислила је с" нехотичном тугом: :
— Обоје смо ми сироте. Ни он ни ја немамо никог свог ро. ђеног.
Сутрадан је на околним ви. совима, још од раног јутра отпочело пушкарање и трајало је,
с промјенљивом снагом, неко-. лико сати, Усташе су наваљи:
вале упорније него иначе.
Не смањујући брзину којом је жела, Рада је сваки час ба-
ма блиским брдима, а кад би
„пуцњава за тренутак јењала,
застала би усред посла и бри. шући зној, с уздахом би затва. рала, очи.
— Боли ме глава — правдала. се пред најближим другарицама,. Иза ручка, на кратку одмору, опет се осамила, од осталих и склонила, се, на ивици једне међе, под младу лијеску у чијој је сјенци једва било мјеста за двојицу, Са плетивом, заборављеним у рукама, изгубљено је блудила низ поља, устрепта. ла од сунчане јаре. Тек у неко доба трже је шуштање траве иза леђа и добро познат глас:
— Радица, ђе си се ти то сакрила 7
Скоро је узвикнула од изне. нађења. Пред њом је стајао Јо. ван Брђанин са давијеном лије. вом руком. Тек када, се спустио поред ње у траву, она је нашла потребну ријеч:
— Ранили те7
— Ништа, огребло ме, Главно је да смо их разбили. А. био сам се опасно уплашио, да, не
-провале. до вас, до тебе.
— А. ја сам се препала — погинућеш| Истовремено, као по догово. РУ, обоје су дигли главе и по. гледали се: он мало блијед и сјајних очију, а она зарумењена, збуњена и срећна што га види жива,
Кратак је и плах био тај узајамни поглед, обоје су поново брзо оборили главе, али је по. слије тога тренутка, читава, Саничка Долина, постала, друкчија. Обома им се чинило да, сад први пут виде овај прекрасни сунчани крај, најљепши на свијету.
— Обоје смо ми сироте! сјетила се изненада Рада свог ноћашњег размишљања, па се и стидила и зачудила, како је могла да помисли такву лудост. Ето, тако млади, здрави и срећни, па сироте! Ех, само се у ноћи и осами може родити таква луда мисао, у
Спремајући се да крене назад, своме воду, Јован је још неко. лико тренутака стајао неодлучно поред дјевојке и не знајући шта да, јој каже, просипао јој је на главу искидано цвијеће које је натргао док је сједио поред ње, џ
А. дјевојка, занесена и вије. ма, све је дубље обарала гла.ву, у полузатвореним очима трепериле су јој сузе и она је желила, још само то, да вјечито потраје и сву је покрије та, во. љена, цвјетна киша,
| Зи] 1 смаралаштв Гора
у драмској књижевности
а свечаној академији 'у - Народном позоришту ди-
ректор драме Велибор“
Глигорић говорио је о великом значају и стваралаштву Мак. сима Горкога у драмској,„књижевности, Горкигје први увео
на, позорницу људе са дна, ко-. је дотле није нико-покушас да.
обради у. књижевности, иако
они носе у себи све особине до-. брога човека, У свом, даљем.
раду Горки развија у својим драмама историске теме грађанског друштва на крају. Х1Х и почетком ХХ века, у којима открива противречности у грађанском сталежу, њихове пси. холошке конфликте кроз неуравнотежене _ сударе _ људи. Максим Горки, подвукао је Велибор Глигорић, има великих заслуга за развитак драмске књижевности у Совјетском Са. везу. у :
Оркестар Народног позори: шта, под диригентом Оскаром Даноном, извео је симфбниску поему „Весник буре“ од Воји. слава Вучковића, која, је рађена по истоименој песми Максима Горког, Затим је Раша Плзо. вић, члан и редитељ Народног позоришта, с полетом рецито. вао „Песму о соколу“,
У другом делу програма из. веден је други чин из Горковог комада „Малограђанин“ у ре-
кијанова у једе
Борозан и ној сцени „Малограђана“
жији Мате Милошевића и јед на, сцена, из комада, „Јегор Њу. личев“ у режији Драгољуба Гошића, ·
Петнаестогодишњи капетан
је филма »Петнаестогодишњи капетан«, творац филмова авантуристичког жанра >Космички пута и >УОрлова. пропаст«, режисер В, Журавјев, обратио се деци:.., »Коју од вама најдражих авантуристичких Књига волите да видите на екрануг Деца су се изјаснила и изабрала су
П ре него што ће ла се лати режни.“
„УПетнаестогодишњег.капетана« од Жила цала, узнемирене погледе пре- (о . _ драматургом Гребнером написао сцена“
Верна. Журавјев, је, после тога са рио и почео с радом. ; ф:: филм, технички добар, често покретљивих кадрова и разломљених
сцена на више аспеката, у продукцији
» Сојуздетфилма 1945, показује колико све
у пажње у СССР обраћа детињству.
ПО ШТУКИНОЈ ЗАПОВЕСТИ
ценарио за филм >По штукиној С „заповести саставили су О. Лео-
нидов и Е, Парановски, по на. родној причи,
Повест о сиромашном сељаку Јеме љеју, чију снажну, али детињски чисту личност, с разумевањем своје улоге, тумачи Е, Савин, сликовита је и истинита реч о човеку из народа.
Јемељеј се обрадовао што је ухва• тио штуку. Нахраниће и себе и мајку. Али задовољство да ће помоћи себи потиснуто је великодушном радошћу да учини добро другоме, Штука је мо гла и да га превари. Али његова благородност је безгранична ни он је пу“ шта да оде, Народ, и кад му је најтеже, не губи веру у живот, не губи љубав, ,;
Та вера не може ла буде проиграна Младић је преко штуке дошао о нај« веће радости. Царичица Несмејана, ко“ ју игра Терентјева, кћи Цара Гороха кога игра Г. Миљар, насмејала се кад је угледала Јемељеја, насмејала се ду• боко, из дна срца, целим својим де“ војаштвом,
„ АРИНКА _" филму »Аринка« који је пуно ди нвамике, веселих заплета,и, нежне, стално _ ометане, љубави при казан је,. поред осталог, и сукоб рад• ног човека са издајицом народа.
Овај филм, у продукцији Мосфалма 1938, између осталог, показује како пролазе они који се хватају у коштаџ с народом. |
Због динамике, интересантног запле« та, полетности и свежине, овај филм свакако заслужује сваку пажњу,
ПЕСМЕ АБАЈА
есме Абаја'' спада у рел ених филмова који, иако говоре о прошлости, о далеким крајевима и људима, говоре то тако, да су
нам н људи и земља и то доба блиски.
као да се ради о нама, Казашко небо над главом народног песника и про“ светитеља Ибрагина Кунанабајева (Ач баја — преводиоца Пушкина Љер• монтова, Крилова, коме је овај филм и посвећен — широко н бескрајно слично казашкој степи, заноси нас као да смо под њим рођени. Присни су нам, и степа и песник, и ова казашка драма.
Комеморативна изложба ·
поводом десетогодишњице од смрти
Максима Горког
творена је свечано, 15 овог меС9 сеца, Комеморативна изложба поводом десетогодишњице смрти. првога писца радничке масе, једног од најизразитијих претставника совјетске књижевности и, совјетског Човека, Алексеја Максимовића Горког, Изложбу је организовало Друштво за куз: турну сарадњу са Совјетским Савезом у Уметничком павиљону на Калемегдану. у . . Низ фотографија, од детињства па све до смрти Горкове, низ уметничких
Пред документима из живота једног од највећих совјетских књижевника
илустрација, типова и момената из Гор кових дела, а онда низ уметничких ли ковних приказа Горког, у разним отсецима његовог живота, — све то го“ вори речитим језиком о Једном напор“ ном, али славном путу, о путу пуном сазнања ин стварања, жевника, мислиоца и човека, чији зна“ чај раскида све границе и придобија раднике, интелигенцију и уметнике снагом генија социјалистичке културе,
Ту је низ фотографисаних докуме= ната: тамнице, које су 'окивале Горе кову телесну слободу, полициски Досије о часопису »Живот«, у коме је први пут штампана. песма »Буре њесник«, вила у држави Њујорк, у којој
је писан роман »Матн«, топао кутамо
уметннковог _ стварања: _ кабинет на имању »Горки«, вила на Капрну ни ндилични детаљ виле у Соренту, где је Горки боравио, дирљиво присан моме» нат уметниковог доласка у СССР 1928 године на станици у Можајску, Моменти Горковог живота: фотографи« Је са Лењином, са Стаљином, Молотовим, _Ворошиловим, Кагановићем; са Толстојем, Шаљапином, међу раднапи« Ма московске фабрике, међу пионирама, са Ромен Роланом, А, Н, Толета« јем, на Свесавезном конгресу,,,
У _ Ова комеморативна изложба уједне
је мн Један од значајних придога културном васпитању Београда, Кроз њу треба да прође свако, коме су Горки и његова дела извор задовољства, разе мишљања нм потстрека, као ни онај, ко још није читао Горког. Јер ова ће изложба, не само пробудити потребу да се упозна са делима једног од највећих совјетских писаца, већ ће створити чврсту подлогу за читање редова о Горком и од Горкога, служећи кад драгоцени визуелни предговор,
,
% а.
о успону књи“