20. oktobar
ид
·МИЛОРАД ЈОВАНОВИЋ: »Дочекао сам их засуканих рукава«
ме, догађаји и доживља-
| ји, пролази, Све се заборавља, Нови утисци долазе на место старих. Оно што се доживело постаје успомена. Да лека и нестварна, Ретка су сећања која не бледе. Ретки су снажни утисци који се својом јачином упечате у свест људи до краја живота. Оно што је непријатно заборавља се брже. То је у природи људи. Лепо је трајније али је и ређе. Ретки су светли и лепи трену. ци који се памте, али они постоје, Као драга и светла успомена, као утеха у невољи... У малој продавници пецива, у Таковској улици, за тезгом стоји жена. Механичким покре
Ко што је везано за вре
УУ
БОГОЉУБ РАЈКОВИЋ није заборавио | ни једну појединост
веза
тима дели купцима кифле, бурек, земичке. Како би било да са њом разговарам о успоменама и сећањима» Ушао сам у продавћицу. Рекао шта желим. Она је изненађена. Такву муштерију Није никада имала. Осећам да мисли: коме је време предуго... Али, можда ће ипак купити што год. .
— Другарице, јесте ли у свом животу доживели нешто чега се увек сећатвр Гледа ме збуњено, помало љутито:
— Свакако, друже, тога...
Али такав одговор мене не задовољава. Хтео бих поједи“ ности. Она је у недоумици. Покушава да се сети...
— Ето, када сам била мала умало се нисам удавила... То је било непријатно. Па када сам се удала, то је било лепо... Па... 7
Одједном шири лице У И скрен и срдачан осмех, . сећам, заборавила је даје У радњи, заборавила на пециво и на то ко пред њом стоји.
много
БРАЦА И САВИЦА ПЕРОВИЋ: »Нисмо се пласили, Тата је лекао доци це Луси и палтизани.«
Такву радост ја нисам доживела —
„Коколичар _
— Никада не могу да заборавим сусрет са ослободиоцима, са Русима и партизанима.
— О томе, баш о томе бих хтео да ми причате...
— Збиља, то је доживљај кога ћу се увек сећати. Недељу дана пузали смо по поду
· док су изнад нас фијукали кур-
шуми. Били су у „ничијој земљи“, И одједном, све се утишало. Устали смо са пода. Провирили У двориште и видели њега, првог Руса... У грудима ми је заиграло, заплакала сам
говори ДРАГИЦА ПЕТРОВИЋ
и полетела му усусрет.. А он је стајао _ опаљен, насмејан, здрав, весео... Гледа ме светлим _ очима. „Здравствујте“, каже, као да смо стари познаници, тако просто: „Здравствујте“, Тај сусрет, ту радост не могу да заборавим.
Опраштам се. Остављам раз-
- драгану продавачицу Јулијану
Бошковић која би још дуго, дуго причала о њему, 0 Аљоши, о првом Русу.
ж На углу двеју улица иза Техничког факултета трчкарају
три малишана око велике лопте. Трче, пикају је и препиру се... Пришао сам најмањем.
— Је ли мали, јеси ли ти пионир > — Титов пионир, исправља
" ме он.
— Идеш у школу2 — Идем. ~ — Како се зовеш» — Ја се зовем Ненад Момчиловић, = Па, Ненаде,
"
деси ли био
овде када су Руси и партизани ослободили Београд» ћаш ли се тога»
Мали је испустио лопту ко» Лу је држао у рукама. Са де»
Се-
ДИМИТРИЈЕ ЈОВАНОВИЋ, Не оста вљајући свакодневни посао, прича 0 своме сусрету са ослободиоцима
а 4 ) тињег лица нестаје оне званич“
ности са којом је до тада одговарало на питања. Приближава ми се и радосно саопштава. — Свега се сећам...
— Хоћеш ли да ми причаш о томер
— Хоћу, каже Ненад, и одмах, без предаха, почиње. | г— Ми смо били у подруму. (Ја сам провиривао кроз прозорчић и гледао како Немци беже. Тата каже. „Склони се. Ако те Немци виде, убиће“. А да кажем: „Како ће да виде када су нам окренули леђа па беже.“ А после смо набрали цвеће и изишли на улицу. Видео сам тенк а на њему Русе и партизане... Један Рус ме попео на тенкзи нешто ми гово“ рио, А ја не разумем...
Прекинуо сам причу малот Ненада:
— Волиш ли ти Русер.
— Разуме се, Они су нас 0:
слободили... · они су добри људи, воле пионире! А волим и партизане, Кад порастем бићу партизан. Р%
Деца најбрже заборављају. Али ослободиоце памте и она.
— Најсвечанији тренутак У моме животу, то ти је било онда када сам први пут) чуо „Каћушу. «
Тим речима отпочео је разговор _ аутомеханичар Димитрије Јовановић.
— Онако нешто не може да се чује сваког дана. А још када знаш да ће после тог снажног урлања да дође слобода, толике године жељена... Друже мој, то се може само једном да доживи... .
Упитао сам Јовановића, каке је дочекао првог ослободиоца, Погледао ме је зачуђено, са сумњом, Као да би рекао: „Зар треба постављати таква питања2!“, Ипак је одговорио. Глас му је снажан, као и мазивом запрљане руке.
— Ех, како! Просто, као човек... МИзишао сам увече на Улицу и видео га како поносно корача улицом. Без страха. Онако како доликује ослободиоцу. Не сећам се да ли је то био Рус или партизан. Уосталом, све је једно, био је ослободилац, Нисам могао да го“ ворим, језик ми се завезао, а и шта бих речима... Загрлили смо се, пољубили... Као људи, као браћа, другови... Ми се грлимо а „Каћуша“ грми преко нас... Лепо је било..,
Оставио сам аутомеханичара
5 ПЕТАР КОВАЧЕВИЋ је са својим дру“ говима сласавао водовод
Јовановића наслоњеног на ки лер велике лимузине коју је поправљао. Поглед му одлутао негде преко кровова кућа. Сме ши се нечему што се не види. Последње што сам чуо биле су, полугласне, за себе изговорене речи: — Ех, „Каћуша“, сила... ж
Пекарски радник Лазар Срдић није имао времена да се поздрави са ослободиоцима. Хтео је да врати окупатору дуг за претрпљене патње, На углу Таковске и Гробљанске улице скочио је на први руски тенк и затражио пушку. Дали су му је наши партизани, 5 затим се придружио борцима који су гонили Немце. Пуцао је неуморно и заједно са дру“ говима обарао непријатеље ко ји су бежали у паничном стра“ ху.. На „Звездари“ Недићева полиција покушала је да да „отпор. Издајници свога народа брзо су ућуткани.
Увече Срдић није отишао својој кући. Вратио се у пекару. Подложио пећ, умесио тесто и пекао погаче, За ослободиоце, за Русе и партизане. — Како сам их дочекао!.. Ту, у мени су они били. На срцу сам их носио. Чекао сам двадесет и пет година... И дочекао... На шта приче, За оно што се осећа не постоје речи..,
ж
Електричну централу „Снага и светлост“ Немци нису пред повлачење успели потпуно да униште, Сачували су је радни“ ци. Док су борбе трајале централа није радила. Радници су се посакривали. А када су први совјетски војници и' партизани ступили У двориште, дочекани су бурним клицањем. Већина радника била је на својим местима, Машине су брзо поправ
Пекарски радник ЛАЗАР СРДИЋ У данима борби придружио се ослободиоцима
_______________----= 20 ОКТОБАР 1248
љене и стављене у погон, Београд је добио осветљење.
Питао сам и швајсера Желектричне централе, Милорада, Јовановића, како је дочекао ослободиоце. — Засуканих рукава, одговорио је. Једино сам својим радом могао да се одужим ослободиоцима, И радио сам. Ту, на обали, поред централе, другови и ја поправили смо око 130 оштећених монитора. Знао сам, све је то мало за жртве које су у крви дали наши 0слободиоци... Тада сам и ја дао два литра своје крви за борце, рањенике, Али дуг се не откупљује тако лако. Дужан сам и бићу дужан до краја свог живота... Зато радим, што више могу..
у
— Руси, то су најбољи људи на свету, искрено и са топлином ми је рекла Драгица Петровић, ученица гимназије.
— Срамота ме је да признам, али ето, слободу сам дочекала у подруму у Небојшиној улици. Када сам изишла рекли су ми да су Руси и партизани већ стигли. Потражила сам да их видим и поздравим, Тога дана се сећам као дивнога сна, Клицала сам и радовала се са 0осталима. Али, мислим, да су сви спољни знаци нашег расположења били недовољни да покажу одушевљење које смо осећали, Такву радост ја не памтим откад знам за себе.
ж — Када сам их видео знао
сам да смо са успехом испунили своју обавезу. Био сам
горд. Због њих и због себе. Петар Ковачевић, мајстор, инсталатер „Бевода“, који Је
изговорио ове речи и његов друг Петар Настић електричар, спасли су Београдски водовод од рушења. Њихов илегални рад датира још из доба окупације. А када су се о слободиоци приближили, добили су они од своје партизанске јединице задатак: „Спа сити водовод“, Могли су да
ЖАРКО БИЛИЋ је један од оних који су сачували Телефонску централу
рачунају на помоћ само неко“ лицине људи и три друга партизана који су им придодати.
Помогао им је страх. Не њихов. Страх Недићевих издајника, које су Немци постави“ ли код водовода. Ковачевић са наганом у руци, позвао је Недићевог официра на послу. шност. Кукавица је хтео да спасе свој живот и покорио се,
А затим су дошле шетње чувара, који су крили оружје по џеповима, и Немаца кроз просторије са инсталацијама. Нису се Немци усудили да минирају водовод. Плашили су их мрки погледи и стегнути зуби радника Бевода. Побегли су: Ипак, једна је мина експлоди“ рала, али далеко од постро“ јења.
Водовод је био спасен. А Ковачевић и Настић могли су да поздраве ослободиоце.. Другови, испунили смо задатак.
Цинкографског ученика Бо“ |
тољуба Рајковића нашао сам при послу. Радостан је што може да исприча неком своје утиске из дана ослобођења. Није заборавио ни једну поје“ диност, . :
— То се не заборавља!
— Четрнаестог октобра чуо сам да су ослободиоци већ на Авалском друму. ошао сам им у сретање. Али код Дутокоманде зауставише ме Шва“ бе. Не дају на друм. Једва сам успео да дођем до улице Војводе Степе. Дуго сам ишао. На крају трамвајске линије број 10 испред мене ис“ крснуше Руси,
Мали Ненад је брао цвеће и посипао ослободиоце
— Ти, рабочим, питају. — Радник сам, радник, као сам им, а од весеља сам знао шта ћу. Они се
рени- сме-
ју. Дали су ми да једем и тапшали ме по рамену. То су људи...
Многи Београђани нису чекали скрштених руку ослобођење, Одважне групе људи Узеле су учешћа у борбама.
Једна од тих група, њих једанаест, крила се у Влајковићевој улици број 15. У маломе стану био је смештен читав арсенал муниције. Крајњи циљ ове групе био је заузимање и спасавање телефонске централе, Вођа групе, Жарко Билић прича:
— Петнаестог октобра пре подне пошли смо да испунимо задатак. Иза зграде Народне скупштине стајао је немачки тенк и десетак фашистичких војника. Одлучили смо да их изненадимо. Митраљез смо поставили на прозор куће на углу Влајковићеве и Косовске улице. Ватру смо отворили изненада, Тенк и Немци повукли су се, сигурно мислећи да су опкољени од Руса. Пут ка поштанској централи био је слободан, али су у њој били Немци. Упали смо кроз прозор и нашли их у ходнику. Цвокотали су зубима. Подигли руке „Камерад, камерад,
бите“. Разоружали смо их и изве-
ли У двориште. Затим смо склонили експлозив који је био припремљен за дизање
централе у ваздух. бо
Успомене Београђана из дана ослобођења не могу да из бледе. Њих се сви живо сећају.У данима борби за осло-
ЈУЛИЈАНА БОШКОВИЋ: »тај- сусрет
„ не могу. да заборавим , бођење Београд се спремао за велико славље. Нико се није бојао пуцњаве. Чак ни деца.
Упитао сма брата и сестру, Савицу и Брацу С. Перовића:
— Јесте ли се бојали док је напољу пуцало»
— Нисмо се пласили, одговорио ми је мали Браца. Тата је лекао доци це Луси и палтизани. И стварно, док је одјекивала · грмљавина _ „Каћуша“, кроз улице Београда брујао је радосни глас: „Доћи ће Руси. Доћи ће партизани“. | Б. ВУЧКОВИЋ
'Даљина — у мени је. некада је разгледам. Колико мора бити велика душа
кад стане!
Звиждук је не достигне, корак умором клоне, Колико мора бити оштро око
кад виде.
Знам ја ЊУ (и она мене по кораку) по сну Што МИ за капцима спава, по немиру срца . које обузме када се појави
далека и плава:
“
0 њој ми причала прво мати. Чудно се смејале њене очи. .
О даљини која нема краја,
некад светлијој него муња дана, други пут тамнијој од ноћи.
'Знам је по звуку по мирису биља ПО_ ТИШИНИ насталој после боја. Границе сам јој видео стопама омерио
Она је слободна
земља моја.
У данима глади, иза жица, |, слушао сам је из далека. . Знао сам кад у, ЊОЈ бура јењава
И кад је тиха да некога чека.
Сва је у мени. Некада је разгледам Колико мора бити
велика душа
кад стане
Звиждук је не достигне корак умором клоне Колико мора бити
оштро око
кад виде.
Бранко В. РАДИЧЕВИЋ
Гршћини Шестог.
ВОЈО 10. ПОШАЉИ
ВИ ОКОЛИНЕ Беотвиди
ако у сред живе изборне
Јд кампање, грађани Ше. стог рејона извели су у недељу врло успелу масовну акцију. Било је заказано да се тога дана оде на Гољино Брдо, између Раковице и ЂБањице, и ископају преостале рупе за саднице и пошумљавање зеленог појаса око Београда.
Рано изјутра, већ после 5 часова, велике групе грађана, кретале су на зборна _– места појединих насеља, носећи са собом будаке, лопате, ашове и мотике. Ускоро затим, форми. рани су густи редови и са песмом и заставом на, челу поворке кренуло се на радили“ ште. ђ
ШТироки плато и стрме падине Гољиног Брда, брзо су поседнуте. Насеља, су се окуч пљала, око истакнутих натписа Лекино Брдо, Душановацу Блашково насеље и Вождовац, Посао је одмах почео пуном паром. Мале групе од по чети“ ри до пет другова удружива-« ле су се и настало је копање и избацивање земље, Статистичари су такође ступили у акцију и око девет и по ча“ сова, када је посао био закључен, на Гољином Брду било је ископано 28,013 рупа за саднице, а у акцији је суделова: ло 3.523 лица. На овом послу Шести рејон дао је у недељу, 12.330 радних часова.
Насеље Бањица, које такође припадз Шестом рејону, ради“ ло је тога дана у свом насе« љу на изради калдрме у сво: јој најважнијој улици, а већи број грађана Блашковог насеља (Маринкове Баре), Радио је на дренажи у – својим подводним улицама,
После ове успеле акције ду“ гачка поворка кренула је на
велики манифестациони _ збор испред биоскопа — „Душановац', А. Б. |
У току 1940 године дато
је за социјално угроже-
не грађане 1,870.000 динара, а 1946 године
| 27,247.000. динара