20. oktobar

учи, ломи се н тутњи У

> дојучерашњем торовом „центру Југоистока“. Као да се љуља чнтав град. Као ла учествује, гневом, што његовим нлочником још увек шкрипе кораци преплашених непријатеља.

Тутањ и хука— ту су. Непосредно. Да после дођу још ближе. Трепере зграде, веје малтер, са звекетом се просипају прозорска окна. Зрна бацача отварају ране на зидовима,

Шкрипа тенкова. Форверц! Рикверш« Грлени гласови не личе на гласове људи. То кевтање улази кроз звездасте от" воре разбијених окана. Мото-

цикли тутње. Хиљаде корака | добују, у бежању. Мала тишина, а онда, кру

пан, сигуран, моћан звук кре" тања.. Престаје дах. Да ли _ Тишина необично делује на преморен слух. Сва била ударају снажно. Сусрећу се по

гледи: А Кроз квадратић подрумског прозора: велика, страховито

велика гусеница тенка... _ Да ли ко мари што фијучу зрнађ Да ли ко схвата да Је огањ битке тек прешао преко улице» _ |

Из кућа, около, трче људи н жене, Омладина. Деца. .:

А из подигнутог капка на тенку смеши се широко и то нло, румен, плав младић. Са пегама око носа, мазива на образу. Гледа · смеши се. Гледамо ми на њега, са осмехом радосне неверице, Ко да нађе речи у тре

таквог сусретар |

Стојимо. А онда младић, као ла није превалио огромне просторе под гранатама, У борби; као да је дошао ту, из суседства, каже једноставно:

— Ну, — ми пријехали.,

7 »

Срцу нациста, Берлину, при“ ближују се армије Совјета.

Београђани, као и цело слободољубиво човечанство, прате у мислима овај праведан поход, Треба срушити на ко" лена робота без срца.

Дуго се седи поред радма. Чине се предвиђања. Броје се дани и сати. а

А онда: ноћ. Београд, који се опоравља, лечи и поново почиње да живи, спава те“ шким, окрепљујућим сном.

Тишина је. Три часа по по ноћи,

Изненада: скандирање нера“ зумљивих речи са врха улице... Из других улица, Као одговор, или као одјек.•. Са свих страна. |

Гласови се приближују. Млади, мелодични:

— Бер—лин —ше! Бер—лин ћу—ше!

Загрљена омладина, — кроз праскозорје, обавештава усну“

- ли град,

Пале се квадрати прозора Излазе грађани. Довикују се. .

А скандирање иде улицама. Чује се на све стране,

У пробуђенима трепери из" ненадна радост. Ко ће сад да спава.

Праскозорје повлачи РУмене пруге по небу истока“ Сви стоје на прозорима,

Нова група омладине:

— Бер—лин ру—ше..:

У грудима бива лакше. Дубок, крвав гнев налази своју праведну одушку.

%

ру—ше ка—ћу ру—ше ка—

окупа- родноослообдилачке

са отиском ·

Двадесет нв прва дивизија Ни војске Ушла је у окићен давно ослобођен Београд, у клицању. Уморни, препланули војници га: зе по цвећу. Али шта је цвеће београдских башта према дрх“ тавом, треперавом осмеху око усана мајки, сестара и жена. Тај осмех је на граници суза, Суза од среће и чекања, дугог чекања, у стрепњи,

На углу, код Албаније, убрађена жена подиже трого“ дишњег дечака;

— Ето, то су татини другови. «. Сећати ли се тате» Исто је тако био обучен.

Војници гледају малог, буцмастог дечака. Смеше се на њега, _ 4 џ

— Његов отац, бојажљиво почиње један борац.

— Да, мој син... Кажу да је код Митровице.. _

_ М сузе се котрљају преко о" браза и сливају у углове усана, — Је ли био код наср

= Код вас. = А како се звао»

Жена спушта малог, утире сузе:

— Стеван, Стеван с Јовановић... — Стева, узвикује неколи“ цина около. Па он лежи у Загребу у болници. Лева рука, контузија.

Женине очи се шире:

— Да није забуна2. .. немој-

— Марко, обраћа се мали, пуначак борац, ослоњен на пушку: Је л говорио онако меко р, и имао савијен мали прст. • „

Жена му притрчава;

— Јесте, дете, јесте..:

„ — Па он је у Загребу, жив је, мајко. •

То је много. Жена седа на ивицу тротоара и шлаче, сте“ жући унука.

Опаљеним, уморним _ борцима, који су стотинама пута гледали смрт и били на граници живота, влаже се очи. Ти хо дошаптавају осталима:

— Стевина мајка... Стеве, оног што је свирао у хармонику. .. Знаш: лева рука... У Загребу, у болници ...

ж

На Теразијама жамори народ. Свечана је седница У Скупштини. _ Очекује се про: глашење Републике. Обручи »Козаре« окрећу се на раскршћима, Гласови омладине продорно непају жагор.

А онда се, изненада, распу“ штају кола, збијају се грађани. Примичу из осталих улида. Трепере гласнотоворници и речи Прогласа лебде над морем глава.

Ветар скида последње лишће са' дрвореда, вије заставама. Лепршају косе жена.

Свечаност _ тренутка _ пали светле искре у очима. Руме ни отсјаји украсних петокраких звезда осветљавају лица,

Проглас је завршен.

Буран пљесаку Скупштини

потреса мембрану гласното“ ворника, Клицање потреса Теразије. Борци скидају титовке и љубе се. Омладина пева. _ Топови, плотуни са градских бедема, оглашују проглашење Републике, а стреле светлећих метака п ватромет тарају небо. Снопови разнобојних ран кетли узлећу таму висине, расцветавају се, и падају, као светли водопади.

„игре,

„иастлавиа 18 ИМ БИО

А лица људи, жена, омладине, деце» Блистају од унутар" њих и спољних светлости.

Срећу се људи и стежу РУке. Грле се.

Република! :

Тежак, али славан био је-пут

до ње, »

Тихо. пролећно предвечерје. Озеленели су београдски паркови и дрвореди. Расцветали се кестени на малом скверу пред Централним домом Југо“ словенске армије. Као зелени свећњаци,

Ветар доноси мирис траве са падина око Београда и лепрша млаким ваздухом.

Право београдско пролећно вече, Грађани одлазе у центар. А млади официри наше Армије долазе у свој дом. Звоне њихови журни кораци.

Намеће се сећање, у сенци

цветалог кестена, на клупи малога сквера: Пре рата, ова зграда, Дом

инвалида и ратника, окупљала је у своје доње просторије беспосличаре и коцкаре. Рулет и покер, у диму и мирису алкохола и прженог меса. На спратовима: газдовала су разна »ротари« и »Рпријатељска« удружења. Чајанке и окретне празни разговори са страним нагласком.

За време окупаторове вла: сти, са ових је зидова, у испијена и измучена лица грађана, гледало десетину с аветињских

| он ~

Мила најо, као да те сад гледам како седиш за разбојем са шимшировим чунцима и чеш,. Та ми слика врло често излази пред очи док радим у фабрици са стотинама разбоја, на којима чунци као танад пролећу под рукама радница, док и сама управљам машином и везујем, што могу брже; жице, потке и основе које се кидају. Кажеш да је то твој одмор после целог дана копања. Слажу се боје од дрвене коре и лишћа у шарама поњаве. Споро се креће твој разбој, а ти чеш све док се не замрачи. Онда палиш петролејку, па спремаш вечеру. Чудиш се, је ли, најо, док ти Борка чита моје писмо, откуд ја за разбојем, Када си ме пре три године отпратила у варош хтела сам да будем учитељи“ ца. Али, много се што-шта из менило од онда у нашој зе мљи, Живело се тешко. Сећаш се како су нам говорили да је лако стручној учитељици да нађе место или да води кројачку радњу. Три године сам већ учила да кројим и шијем, ти знаш како је тада било нећу да дужим писмо -— када нас је позвао стари директор. Рекао је да прелази на другу дужност и да се наша стручна учитељска школа укида. Додао је да ћемо добити много већу, „стручну спрему У текстилном отсеку средњотехничке школе и да су нашој земљи потребни“ ји кадрови добрих текстилаша, него стручних учитељица, Мако су наставници отнштих предме“ та и даље долазили на часове, шивење ни кројење нисмо

М. ЗЛАМАЛИК: Омладина обнавља Београд

ни паде ве аи

авери |

вога маја

рефлектора. У дому су били затвори, вршена су мучења, чамило се по самицама. Осињак Гестапоа био је ту сме штен,

За кратко.

Данас је на прозорима цвеће. Зграда се купа у светлости, Звонко откуцава сат. Ве' черашње предавање доводи У пространу, уређену салу наше младе официре, којима је борба на живот и смрт донела славу и чин, Они се усавршавају за добро народа.

Звоне кораци. Пењу се тироким степеницама. Пристижу колима ·

Пред данашњим овим до мом, на шљунку сквера, У тиха предвечерја, безбрижно се играју наша деца.

ж

За Први мај завршени су велики радови уређења Теразија. Грађани Београда дали су свој допринос томе, Тера“ зије су биле радилишта свих Београђана. Оне први пут и коначно заиста припадају на роду.

Док данас пролази величанствена поворка резултата, У спеха и нових завета, поносно ће ступати они што су гурали колица по, до јуче неравном тлу и товарили камионе земљом. Радост прославе Прснажно је повећана и радошћу Београђана, _ који су завршили свој први велики колективан рад.

Јулија ЛУЧЕВ

ОВАА

више училе, Многе су се међу нама колебале да ли да пређу у учитељску школу (нисмо још знале шта значи учење о текстилу) или да очекују нову

· стручну наставу.

Дотао је нови директор, управо шеф отсека за текстил средњотехничке школе. Он је почео да нам говори шта је то текстиљ да није свеједно како се тка која врста пица, како се вештачка свила прави хемиским путем од кратких памучних влакана и како совјетски научници саде памук у разним бојама. Зажелеле смо да дубље зађемо у науку о текстилу. Пре неки дан нам је гоч ворио члан земаљске управе текстилне индустрије, који изм сада предаје један од најмилијих предмета, науку о преплетајима. Он нам је причао како су стручњаци у нашим предратним текстиланама, које су већином припадале странцима, били готово сами странци. Крили су они своје знање од на их људи

Причао нам је друг из зе маљске управе да су нашим текстилним фабрикама неољ ходно потребни стручњаци и како ћемо моћи да изаберемо ону грану наше струке коју највише волимо, Причао нам је о свом животу, о раду струњака у фабрици, како је то било некад и шта можемо да очекујемо у будућности, Слу“ шале смо га без даха, гутале смо му сваку реч п мало по ма ло почеле смо да се стидимо свога страха. Тих дана шеф от сека није имао мира. Опкољавале смо га после часова и, У један глас, бомбардовале питањима о томе шта све можемо да постанемо У текстилној струци и какве ћемо све пред“ мете да учимо. Биле смо но носне када нам је рекао да ћемо, ми из четвртот разреда прећи у трећи разред текстил не школе, да ћемо да учимо двадесет три предмета и да ћемо за годину и по дана да свршимо програм, који ће оне млађе да прелазе четири године. Мало нас је растужио када је рекао да вероватно нећемо моћи, ми старије, да идемо на пругу, јер ћемо преко лета да будемо на пракси, по фа"брикама, али смо из тога још једном виделе колика је потреба за текстилним кадрови

ма.

Да је потреба за младим текстилцима огромна, најбоље зна“ ју другови из земаљске управе која, у неку руку; управља и нашом школом, Они то осећају, буквално, на својој кожи. Тешко је било пронаћи наставнике за нашу школу. Састали су се чланови земаљске управе са шефом отсека да се о томе договоре. ·

4 Ко ће да предаје у шко-

· да потцењујем, · во мало стручњак): · геометрија, "техничко цртање,

ОМА

Читала сам ти о ДИВу, о аждаји и змају, прстену чудотворном и вилинскоме крају, читали смо о томе доста; сад ходи истину живу да,видиш која лепша од најлепше бајке поста.

Погледај оних тамо стотину мравињака

што носе, копају и секу; то нису, нису мрави, већ људи живи, прави; они ће пре стотог мрака с места на друго место пренети читаву реку.

Чаробница се прутом чудотворним дотакла јучерашњега лома, опеке, дрвета и стакла, и ничу сад темељи дома; то није чаробница,

није чаробница била,

већ пуни вере младићи; љубављу они ће сутра земљу на рамена дићи.

— Текстилни стручњаци.

— А где су текстилни стручњаци» Сви су се збуњено погледали: — Па, то смо ми. Нема других. Још понеко можда, у фабрикама, — Докле ћемо таког

— Па, док не стигну нови кадрови да нас замене.

— А ко ће да спреми нове кадрове2

— Текстилни стручњаци.

Уздахнули су и још једном се погледали:

— Опет ми. Нема друге.

Тако смо добили за наставнике најбоље техничке стручњаке. Њихове бриге:за преоптерећење убрзо су се расплинуле у нашем одушевљењу за рад. Не учимо баш све довољно добро. Али, није да се хвалим, за ових месец дана одосмо далеко. Да видиш ти само моје свеске на којима решавам задатке! Да нам наставник крпице неке тканине па рашчла“ њујемо — како су саткане. Или саме састављамо мустре. Док мало више научимо, израчунаваћемо и колико је материја ла, колико новаца за шта иотребно. Хоћеш ли да знаш шта све учимо» Ево ти списка пред“ мета, иако се бојим да баш много нећеш разумети (опрости, најо, не мислим ја тање али постајем нацртна

наука о машинама, наука о тек“ стилним сировинама, наука о преплетајима, декомпозиција и калкулација, технологија руч ног и механичког ткања, тех-= нологија предења, технологија апретуре, бојења, планирање и нормирање, Устав ФНРЈ, а 79 су и многи други стручни и нестручни предмети, јер мора“ мо да стекнемо и опште зна ње, Много учимо и хемију, јер је хемија основ познавања ма“ теријала уопште.

Али најлепши су нам часови нраксе у фабрици. Имамо м малу. радионицу са неколико разбоја у подруму. Шеф каже да ћемо да добијемо и лабораторију. То ти је нека врста радионице за испитивање материје. У радионици можемо да се вежбамо док сеу фабри“ ди машине окрећу нормалном брзином. Када зује они разбоји, срце ти стане од радости. Да видиш само како брзо пре“ плићу танке памучне нити или као вата меку вуну. Сви ми мо рамо да знамо сваки покрет машине и шта може да се све тогоди машини, Не знаш ти шта значи упознати фабрику!

УМА

Улице јуче су овде

још разривене биле,

а данас поплочане;

то нису, нису виле очистиле својим скутом, девојке раздрагане прошле су овим путом,

По земљи на све стране живот се претвара у причу: мостови као дуге

у једном тренутку ничу,

у светлост се испредају воде, ноћи се бистре у дане,

дани личе на зоре,

бајке по земљи ходе.

Нису то, нису виле махнуле својим скутом

и од земље створиле бајке, није то снага дива

што лице земље мења; пођи ма којим путом, срешћеш децу и мајке, обична људска створења; из њиних руку и срца

бије та снага жива.

Десанка МАКСИМОВИЋ

ЊКОЛО РРАО ЛОДВА

Радници се радују када ми до• ђемо — хоће и они да нас поуче, да нам кажу своја искуства. Али ми их не задржавамо: хоће они да истерају, и да пребаце, своју норму.

Не могу ни да ти опишем шта сам осетила када сам бр“ ви пут ушла у фабрику и ка ко ми је ситан изгледао твој разбој у селу. Могу ти рећи само да се од тог тренутка радујем још десет пута више што ћу да идем у текстилце и да до принесем бољем раду такве неке фабрике. Знам да ћу тако најбоље да допринесем и развоју наше текстилне индустрије, па ћеш и ти да носиш хаљине од бољег цица.

Сваки дан имамо по седам часова наставе. После тога морамо да учимо, Сваким даном постаје ми све занимљивије оно што учим. Друкчијим очима гледам данас своје хаљине, Чак и у производњи врећа има много разноликости. О борби против прашине могле би да се нишу приче, Цео живот, нас шездесет у интернату, своди се на учење, Нико нам не брани да изиђемо, али, бар ми старије, морамо да за кратко време свршимо огроман про“ грам. Саме спремамо и своје собе, и саме перемо своје ру-“ бље. Имамо само куварицу. Каткад изиђемо у шетњу, и ју“ че, после толико времена, и“ шла сам чак и на игранку.

Овог лета немојте да ме че= кате у селу — идем на рад У фабрику. Немој да ти буде жао, да није тога, ја бих ишла на пругу. Секирале смо се што пе можемо да идемо, али и кад, свршимо школу, омладинци ће опет нешто да граде. Ако већ будемо радиле по фабрикама, спремаћемо опрему за рад. сада не иде у штету оно што саткамо у радионици. Најлепе ше тканине шаљемо на изло“ жбу, а остало ћемо поклони ти другарицама које немају шта да обуку. ;

Звоно ме зове на час, па моз рам да прекинем писмо, а и тебе је већ ваљда заморило чи“ тање. У" другом писму ћу да ти пишем какви су нам наставници и шта сам још научила, А када дођем у село, сешћу за разбој, па ћу на њему да ти покажем шта сам научила и ка кве шаре знам да изводим, По« стидећу тебе — најбољу ткаљу, у селу. Када ти дођеш у ва рош показаћу ти на каквим се овде разбојима ради и ко на њима ради. Да знаш и ти како постају свилене мараме који ма се недељом повезујеш и циц који добијаш у задрузи где дајеш млеко. |

Твоја ИВАНКА

ЖИВЕЛА СЛАВНА КОМУНИСТИЧКА ПАРТИЈА ЈУм

РОСЛАВИЈЕ!

Кит

==

“А

Г5

Е

5 ђ

: КЕ Е! За

ДЕ

пнј „=>

пи

МЕ

=,

аи