Adam Bid

106 ЏОРЏ ЕЛИОТ

у слатком пијанству љубави, исто су тако неосетљиве као лептири кад сркућу мед; оне су неприступачне за сваког и све; дели их преграда снова, усамљују их невидљиви погледи, руке које се не могу опипати.

Док су ЖХетини прсти хитро паковали масло, а њена глава била пуна слика о ономе што ће сутра да буде — јахао је Артур Дониторн, заједно с г. Ервајном, долином поред потока у Врбаку, и, такође, осећао у души као неку скривену струју, неодређене мисли о ономе што има да се деси, слушајући уједно шта му ректор приповеда о Дајни. Те мисли Артурове биле су до душе неодређене, али ипак толико јаке, да се савест тргла у њему кад је г. Ервајн рекао: А шта је то вас тако занело у млекарнику гђе Појзер, Артуре2 Да нисте постали љубитељ млечне индустрије, влажног пода и скидања скорупа2

Артур је добро познавао г. Ервајна, и био на чисто да му никакво извијање не би помогло, те рече, као и обично, отворено:

— Био сам тамо да видим лепу масларицу Хету Сорелову. Права је Хеба; да сам уметник, сликао бих је. Чудновато, како лепих девојака може човек видети међу ћеркама наших фармера, док су људи, напротив, све неки здепасти шмокљани. Она проста црвена лица, која сретамо код мушкараца — сами образи, и нигде ниједне изразите црте, као код Мар_ тина Појзера — то се код жењскиња преобрази у најзанимљивију физиогномију. с

— Добро, немам ништа против ако ћете посматрати Хету с уметничке тачке гледишта, али вам _ не бих дозволио да у њој потхрањујете неку сујету, и да јој пуните ону малу тиквицу уверењем да је лепотица која може заносити отмену господу; јер, покварили би на тај начин у њој жену која има да се уда за неког сиромашка, на пример за ваљаног Крега, који, како сам запазио, радо погледа за њом. Та мала мачкица као да већ и сада зна све што је потребно да се, по закону природе, унесрећи муж, који је био миран човек а узео лепотицу. Да, кад

је реч о женидби, ја се надам да ће се наш пријатељ _

о

ењ__

АЦА па за лан.

1