Adam Bid

108 ЏОРЏ ЕЛИОТ

нути, да би се прешло у ситан кас или галоп; и од Сократа би човек могао утећи, кад је у седлу. Г. Ервајн и Артур, на тај начин, не дођоше више у положај да проговоре, све док нису стигли на пут иза Адамове кућице.

ДЕСЕТА ГЛАВА Дајна код Лизбете

У пет сати сиђе низ степенице Лизбета, с великим кључем у руци; то је био кључ од собе у којој је лежао њен муж, мртав.Преко целога дана, сем кад би јој с времена на време дошла тешка туга с плачем, Лизбета је непрестано била у кретању, паштећи се око спреме за покојника са страхопоштовањем и тачношћу неког верског“ обреда. Изнела је што је имала од рубља, добро убељеног, и чуваног кроз много година за ову особиту употребу. (Као да је јуче било, кад је она, пре толико година, рекла Тијасу где јој то рубље стоји, да би он знао и изнео га кад она умре, јер је она била старија). Па онда је очистила што је боље могла сваки поједини предмет у тој светој соби, и изнела из ње све што би потсећало на свакодневни живот. Мали прозор, који је дотле слободно пропуштао сад ледену месечину, сад топле сунчане зраке на радника који је ту спавао, морао је сада да се застре белим платном да би се соба мало замрачила; јер овај сан, сан смрти, исто је тако свет под голим гредама као и под господским сводовима. Чак и једну давно заборављену и неприметну подеротину на шареној завеси кревета Лизбета је сад брижљиво закрпила; јер, остало је само врло мало драгоценог времена кад она још има могућности да посведочи поштовање и љубав према том непомичном трупу, у Којем је још претпостављала моћ свести. Наши покојници нису за нас мртви све дотле док их не заборавимо; нама се чини да их можемо увредитл, да им можемо бол задати; да они знају све наше жаљење, сву нашу болну патњу што њих више нема међу нама; да знају за сваки

ма ан, Бе о и