Adam Bid

АДАМ БИД 109'

пољубац који спустимо на ствар, ма и најнезнатнију, која нас на њих потсећа. А старе сељанке нарочито тврдо верују да је мртвац свестан. Пристојан укоп, то је ствар о којој је Лизбета годинама мислила, особито у време кад се могло нешто заштедети; она је, дакако, веровала да ће она прво умрети, и стално је имала нејасну представу да ће бити свесна кад је понесу на гробље, и знати да за њеним ковчегом иду њен муж и два њена сина. Сада је пак имала осећање да је највећи њен животни задатак у томе да се Тијас сахрани како је ред, и под белим глогом, где је некада, у сну, видела себе како лежи у мртвачкем сандуку, али над њом сунце сијало, и она осећала мирис белог цвећа, којега је било толико много на гранчицама, као оног дана кад је први пут по Адамову рођењу ишла у цркву.

И сада је, ето, урадила све што се може урадити у соби где је мртвац лежао; урадила је све сама, уз помоћ својих синова онда кад је требало што дићи; није нипошто хтела никоју познаницу из села, јер је уопште слабо марила за женска суседства; њена најмилија пријатељица, Доли, стара. домаћица код Барџових, која је одмах изјутра, чим је чула за Тијасову смрт, дошла да изјави саучешће — слабо је видела, и према томе јој није могла бити много од помоћи. Лизбета је закључала врата од мртвачке собе, и, држећи кључ у руци, спустила се уморно на једну столицу, помакнуту са свог места насред собе, и где у обично време Лизбета никад не би себи дозволила да седне. Није тога дана обраћала пажњу ни кујни; под је био прљав од блатавих ципела, а унаоколо стајало је разбацано одело и други предмети. Али све што у другој прилици Лизбета, уредна и чиста, не би низашто трпела, сад јој се учинило баш сасвим умесно: треба све да изгледа необично, неуредно и бедно, кад је стари умро на тако жалостан начин; кујна не сме изгледати као да се ништа није десило. Адам, клонуо од узбуђења и напора преко дана, и после ноћи проведене у раду, заспао је на једној клупи у радио-