Adam Bid

АДАМ БИД 115

привремено ућутала; у тишини је скинула капу, учинила је знак Сету, — који је, чувши њен глас, ушао унутра са устрепталим срцем — да и он ћути, па онда положила руку на наслон Лизбетине столице,-и нагла се над њу да би јој дала осетити присуство пријатеља.

Лизбета свуче полако кецељу, и бојажљиво

· отвори своје помућене тамне очи. С почетка је видела само неко лице — чисто, бледо лице, са умиљатим сивим очима, лице које не познаје. Чуђење њено се још појача; можда је то анђео. Али у том тренутку Дајна поново положи руку на Лизбету, а стара погледа у ту руку. Та рука је била много мања од њене, али није била нежна и бела, јер Дајна није никада носила рукавице, и на руци њеној су се видели трагови рада, још од детињства. Лизбета гледаше неко време озбиљно у ту руку, а затим, преневши поглед на Дајнино лице, она, са нешто повраћене смелости, али још увек гласом пуним чуђења, рече:

— Па ви сте радница!

— Да, ја сам Дајна Морис, ја радим у фабрици памука, кад сам код куће.

— Ах! — узвикну Лизбета још у чуду; — ви уђосте тако тихо, каошто сенка иде по зиду, и кад ми стадосте говорити на уво, ја сам мислила да сте дух. Лице вам је као у оног анђела, што седи на гробу, тамо у Адамовој новој Библији.

— Ја долазим сад од Појзерових; ви познајете гђу Појзер; она је моја тетка, и она је чула за вашу велику тугу, и врло јој је жао; а ја сам дошла да видим могу ли вам бити од какве помоћи у вашој жалости. Ја познајем ваше синове, Адама и Сета, и знам да немате кћери. Кад ми је свештеник казао како вас. је тешко погодила божја рука, срце ме је повукло к вама, и осетих наређење да вам дођем, и да вам будем у место кћери у вашој невољи, ако ми то допустите. — Ах, сад знам ко сте. Ви сте методискиња, као и Сет; говорио ми је он о вама — рече Лизбета

8»