Adam Bid

114 ЏПОРЏ ЕЛИОТ

девојку која ти неће ништа донети, а све ће потрошити, премда би могао добити такву, која би од тебе начинила човека, опет ја нећу ништа рећи; јер сад, кад је твој отац мртав, кад се удавио, ја сад нисам ништа боље него неке старе корице у којима више нема сечива.

Не могавши више издржати, Адам устаде мирно с клупе, и изиђе из радионице у кујну. Али Лизбета пође за њим.

__ Ти дакле нећеш да одеш горе и видиш оца ја сам сад све спремила, и он би сигурно волео кад би отишао да га видиш, јер му је увек толико годило кад би се ти показао благ према њему.

Адам се наједаред окрете, и рече: — Да, мати, хајдемо горе; хајде Сете, хајдемо сви заједно.

Одоше горе, и неких пет минута је била тишина. Па онда се поново окрете кључ у брави, и зачуше кораци на степеницама. Али Адам није сишао, он је био и сувише уморан и измучен, и морао се склонити да не слуша даља свађаличка јадиковања материна; отишао је да легне у кревет. А Лизбета чим је дошла у кујну, и села, пребацила је кецељу, преко главе, и почела да плаче и јечи = да се клати као мало пре. Сет помисли у себи: „Сад ће се ваљада постепено умирити, пошто је била горе“, и врати се опет у стражњу кујну да подстакне ватру, надајући се да ће најзад моћи склонити матер да попије шољу чаја.

Лизбета се клатила читавих пет минута, јечећи дубоко уз сваки покрет, кад наједанпут осети да се на њено раме спустила нека мека рука, и неки нежан глас јој говори: „Драга сестро, Господ ме је послао да видим да ли вам могу бити од помоћи,“

Лизбета престаде да се клати, остаде ослушку-

јући, али још не скиде кецељу с лица. Глас јој је

био непознат. Да није то дух њене сестре дошао сад к њој с оног света, после толико година» Она дрхташе, и немаше смелости да погледа.

Дајна је сматрала да је и тај тренутак зачуђености неко олакшање за ожалошћену жену, и зато је