Adam Bid

АДАМ БИД 117

увек сам волела да имам мушкарце, који се могу старати за се. А они ће се иженити, па ћу имати онда и кћери, и више него што ће ми требати. А ви сад сипајте чај како волите; јер ја данас не осећам шта једем и пијем — свеједно ми је шта ћу гутати — све има исти укус, укус моје жалости.

Дајна нипошто не хтеде рећи да је већ пила чај, и прими Лизбетину понуду са задовољством, не би ли онда и старица узела што да поједе, јер јој је то било потребно после читавог дана рада и нејела.

Сет је био тако необично срећан што је Дајна у њиховој кући, да је чак помислио да њен долазак није одвише скупо плаћен једним животом у коме је и тако само једна беда другу одмењивала; али одмах затим осети грижу савести због те мисли па то је скоро као да се он радује тужној смрти свога оца. Ипак, радост што је сад Дајна с њим, однесе. победу; то је као уплив климе, који је јачи од свега, То осећање радости се показа и на његову лицу. толико да је привукао пажњу матере док је пила чај

— Ти Сете, имаш готово и право кад говориш да је жалост добра ствар, јер теби она добро и чини. Изгледаш као да не знаш ни за какву бригу и терет, као да си још беба и лежиш будан у колевци. А такав и јеси увек био: лежиш, ћутиш, и гледаш, док Адам није могао остати ни једног тренутка миран, кад би се пробудио. _ Био си увек као кеса с брашном, коју ништа не може сломити; премда, што се тога тиче, твој јадни отац је био исти такав. Али и ви тако изгледате— обрати се Лизбета Дајни. — Мислим да је то зато што сте методисти. Не велим ја то да вам замерим; само, ето, ви немате разлога да тугујете, а опет и ви изгледате тужни. Лепо, ако методисти воле жалост, могу је се доста наситити; штета само што је не могу сву примити, и узети је и од оних који је не воле. ја бих могла да им је дам издашно. Јер, док ми је муж био жив, мучила сам се од јутра до мрака; а сад, кад га више нема, волела бих да се. врате они рђави дани,