Adam Bid

152 ЦОРЏ Елиот

се. Ја бих јој желела да нађе најбољи ослонац и утеху у старим данима.

— "Па Адам је ту — рече Појзер, који није схватио шта је Дајна хтела рећи. — Тај ће увек бити на свом месту. То није сноп од сламе, без зрна. Могу увек јамчити за њега да ће бити добар син, до краја. Али хајд' улазите — рече, склањајући се — још вас и ја задржавам напољу.

Велике зграде око дворишта заклањају приличан део неба, али кроз велики прозор је улазило толико светлости да се могао видети сваки угао унутра у соби.

Госпођа Појзер је седела у столици за љуљање, донетој из чисте собе, и старала се да успава поту. Али Тота није била расположена да спава, и кад јој уђоше рођаке, она се подиже, и показа пар зацрвенелих обрашчића, који су изгледали још пунији, онако уоквирени у ноћну капу од платна.

У широкој наслоњачи трском преплетеног се-

дишта, с леве стране ватре, седео је стари Мартин Појзер, крепка, али погурена и избледела слика свог стаситог црномањастог сина, с главом мало унапред погнутом, а лактовима уназад повученим, тако да су му целе подлактице лежале на наслону столице. Преко колена је раширио плаву џепну мараму, што је увек чинио кад је седео у соби, и кад му марамица не би била на глави. Седео је тако, и гледао шта се око њега догађа, са оним мирним, напоље окренутим погледом здравог старца, који, без интереса за унутр шња збивања, проналази чиоде на поду, прати неога у најмањим његовим покретима, са једном истрајношћу без сврхе и циља, посматра играње пламена или сунчане светлости на зиду, броји плочице у поду, иде ча за сказаљком на сату, и ужива кад ухвати ритам шеталице.

— Зар ти у ово доба ноћи долазиш, Хетаг упита г-ђа Појзер. — Погледај на сат, погледај; прошло је пола десет; има пола сата како сам послала девојке да легну, а и то је доцне, кад сутра уреба да устану већ у четири и по, и да пеку Хлеб,