Adam Bid

АДАМ БИД 153

и да жетеоцима спреме што треба. А ово јадно дете, ето, има грозницу, неће да заспи као да је подне, а никога нема да ми помогне да јој дам лек; морао је твој ујак, а то баш није најбоље испало, пола се просуло по ноћној кошуљици — сигурно је попила онолико од коликог ће да јој буде горе место боље. Али они што слабо маре да су од користи, имају увек срећу да су. ван куће кад у кући има што да се уради.

— ја сам пошла пре осам, ујна — рече Хета, мало срдитим тоном, и учинивши покрет главом. Али овај сат је толико измакао од оног у дворцу, да нисам могла знати у које ћу време бити овде.

— Како Ти би дакле хтела да намештамо сат по времену племића, је ли, и да седимо поред свећа, а да лежимо у кревету у по дана, да нас сунце суши као краставце за зиму 2 Сат не иде напред од данас, колико ја знам.

У ствари, Хета је одиста заборавила на разлику у сатима, кад је капетану Дониторну рекла да се кренула у осам, а сем тога је и полако ишла, и то је учинило да се задржи за читаво пола сата дуже него обично. Али пажња њене ујне скрену у тај мах са тог осетљивог предмета на другу страну; Тота, која после извесног времена разумеде да долазак њених рођака није њој донео никакво нарочито задовољство, поче да плаче, и то из свега гласа: мама, мама!

— Ћути, де, душо, мама те држи, мама ће остати код тебе. Тота је добра мала девојчица, и сад ће да спава — говораше гђа Појзер, заваљујући се и љуљајући столицу, и стежући Тоту крај себе. Али је Тота плакала све јаче и јаче, и говорила: „Не љуљај ме!“ А мати, с оним стрпљењем које љубав даје и најпргавијем темпераменту, седе мирно, притиште свој образ уз ноћну капицу, љубљаше дете, и заборави сасвим да Хету даље грди.

— Хајде, Хета — рече Појзер помирљивим гласом — иди и вечерај код млађих, пошто је овде све већ распремљено; а после можеш доћи да узмеш малу, часом, док се ујна не свуче, јер Тота неће хтети лећи