Adam Bid

156 ЏОРЏ ЕЛИОТ

киваше равнодушно да ли ће јој се рећи да уради нешто друго.

— Можеш сад закључати врата, Појзере; Алик је одавно дошао — рече г-ђа Појзер, устајући са своје ниске столице некако мирно, као после збринутих брига. — Скини ми, Хета, жижице, морам упалити кандило у мојој соби. Хајде, тата.

Тешке дрвене полуге на кућним вратима стадоше шкрипати; стари Мартин се диже да пође: сави своју плаву марамицу, и дохвати из угла чворнати, углачани орахов штап. | Г-ђа Појзер прва крену из кујне, а за њом деда, па Дајна с Тотом на рукама — сви у кревет, као птице, у први сумрак. Успут, г-ђа Појзер гледну у собу где су спавала два дечка, колико да види њихове румене округле образе на јастуку, и да за ,часак чује њихово лако правилно дисање.

— Хајде, Хета, иди лези — рече Појзер пријатељски, пошто и сам пође уза степенице. — Ниси ти то намерно дошла доцкан, знам ја; али ујна се данас много уморила. · Лаку ноћ, девојче, лаку ноћ.

ПЕТНАЕСТА ГЛАВА Две спаваће собе.)

Хета и Дајна спавале су на другом спрату, соба до собе; обе собе сиромашки намештене, и без капака на прозорима, који би задржавали светлост; због тога је светлост, док се месец пео на више, бивала све јача и јача, више него довољно јака да Хета може да хода и да се натенане скида. Она је сасвим добро разликовала клинове у старом нашараном орману, о које је вешала шешир и одело, и видела главу сваке чиоде у црвеном јастуку за игле; видела је и своју слику у старомодном огледалу, толико јасно колико је потребно да зачешља косу и метне спаваћу капицу. Чудновато старинско огледало! Хета се грдно једила с њим, кад год би се облачила. У своје време, оно се сматрало као добро, а купила га је породица Појзер, биће пре четврт столећа, при распродаји неког пле-

#

ПЕРЕ пп ни __ Рт >

Бо