Adam Bid

166 ЏОРЏ ЕЛИОТ

је неких десет минута тако седећи, савршено непомична, с рукама прекрштеним на крилу, док јој је бледа месечева светлост падала по лицу; одједаред се тргла на неки шум, шум од нечега што је морало пасти у ЖХетиној соби. Али као сви шумови који допру до нашег уха у тренутку кад смо у мислима врло далеко, ни овај није био довољно окарактерисан, него само јак и изненадан, тако да Дајна није била“ начисто да ли га је добро протумачила. Устала је и ослушнула, али је после све било мирно; она помисли да је, вероватно, Хета оборила неки предмет кад је легла у кревет. Поче сад и она да се тихо свлачи; али, под утиском оног шума, њене се мисли усредсредише на ЖХети: том милом младом створу, пуном живота и пред свим искушењима живота свакодневне дужности жене и матере — а по духу и природи својој тако неспремном да дочека та искушења; сва предата ситним и ништавним, саможивим задовољствима, као дете које је загрлило играчке, и с њима полази на дуг пут, на којем ће имати да трпи глад и студен, и ноћ без крова над главом. Дајна је осећала двоструку бригу за Хету; она је делила Сетово интересовање за судбину његова брата, а још није дошла до уверења да Хета не воли Адама толико да би могла поћи за њега. Она је сасвим јасно видела да у Хети нема топле и пожртвовне љубави, и зато није могла њено хладно понашање према Адаму узети као знак да Хета неће Адама за мужа. Али тај недостатак у Хетиној природи, уместо да код Дајне изазове негодовање, изазвао је само још дубље сажалење; умиљато лице и лепи телесни облици Хетини утицали су на Дајну како лепота увек утиче на чисте и нежне душе, у којих нема ни труни зависти, Дајна је видела у тој лепоти диван божји дар, али који је у толико више истицао недостатке, грех и јадило, с којима се помешао; а мучније је видети квареж на пупољку белог крина него на обичном цвету.

Док се Дајна свлачила, и затим облачила спаваћу кошуљу, осећања њена за Хету достигла су болну јачину. У њеној се уобразиљи створио трновит