Adam Bid

АДАМ БИД 175

саааниаја па у аи ан са ба ан аанноанни је: аанавн неиин ин ин

— У недељу, господине; г. Ервајн ће тога ради доћи раније. _ Једва чекам да се то једном сврши, мислим да ће матери онда бити лакше! Тешко јегтледати тугу старих људи; они никако немају начина да изађу из ње; ново пролеће не тера нове изда! ке из остарела дрвета.

— Ех, доста мука и невоља сте ви, Адаме, БИдели у свом животу. Све мислим да ви никада нисте били бујни и лакомислени као други младићи. Угек сте имали по какву бригу да бринете.

— Па, истина је, господине. Али о томе не вреди много говорити. Кад смо људи и имамо људске осећаје, шта ћете, морамо имати и људских невоља. Не можемо бити као птице, које одлете из гнезда чим им крила ојачају, и не познају свсје рођене кад их виде, и имају из године у годину другу и другу судбину. Било је у мом животу и онога ради чега човек мора бити захвалан: имао сам увек довољно здравља, и снаге и памети да уживам у свом послу, и затим, као нешто што врло много вреди, сматрам то што сам прошао кроз Бартла Масеја вечерњу школу. Она ми је помогла да дођем до знања до којега сам никад не би могао доћи.

__ Заиста сте ви, Адаме, јуначина! — рече Ар-

тур после паузе, за које време је остао загледан у стаситог момка што корачаше поред њега. — Ја сам на университету у Оксфорду умео ударати боље него већина другова, али ми се чини да бисте ме ви, кад бисмо се дохватили, оборили тако да се скоро не бих дигао. и — Не дао Бог да ја то икад учиним — рече Адам, окренувши се Артуру и смешећи се. — Борио сам се, тако, понекад, из шале, али, надам се, последњи пут сам то чинио кад је оно Џил Трантер одлежао због мене у постељи читавих петнаест дана. Никад се више нећу тући ни с ким, сем да се деси да имаднем посла с неваљалцем. Наравно, кад човек наиђе на некога ко нема ни савести ни стида да сббом влада, онда морате учинити што можете да би му навукли мало плаветнила око очију.