Adam Bid

176 ЏОРЏ ЕЛИОТ

Артур се није на то насмејао, јер га је обузела нека друга мисао, и поводом те мисли он рече:

— Ја бих рекао, Адаме, да ви нисте никад имали унутарњих борби. Ја замишљам да бисте ви неку своју жељу, за коју бисте увидели да јој не треба попустити, тако лако савладали каошто бисте лако оборили на земљу пијана човека који би почео свађу са вама. Хоћу, то јест, да кажем, да код вас нема „бих, не бих,“ да прво решите да нешто нећете чинити, па да то онда ипак учините.

— Па — рече Адам после мало устезања — И нема. Не сећам се да сам икада био врдало кад сам једаред одлучио да нешто не треба чинити. Изгубим вољу да то чиним чим помислим да ће ме због тога, после, гристи савест. _ Једва сам знао сабирати, а већ сам јасно осећао: учини ли човек што не треба, проузроковао је више греха и невоље него што је могао замислити. То је као рђава израда у занату: не можеш догледати где ће све да не ваља. А зло је то ако смо дошли на свет да својим ближњима одмогнемо, место да им помогнемо. Само, има раглике у стварима које људи називају неправдом и злом. Ја нисам за то да се грех види у свакој лудорији и ситници, у некој бесмислици у коју може свако _ однас упасти — каошто хоће неки нововерци. Може

"бити двојаког мишљења да ли је вредело, или није, измењати коју буботку шале ради. Али неодлучан ке могу да будем ни у чему; мој недостатак је башу супротном: што сам увек одлучан. Кад једном задам реч, па макар и само у себи, тешко ми је не одржати је.

— Да, то је оно што сам и очекивао од вас рече Артур. — У вас је гвоздена воља, каошто је и гвоздена мишица. Али ма како јака била одлука код човека, овда-онда ју је ипак тешко извести. Можемо се решити да не узберемо трешње, и упорно држати руке у џеповима, али нисмо у стању спречити да нам због њих не пође вода на уста.

— Истина је то, господине; зато је најбоље поставити у себи начело да има пуно ствари којих се морамо одрећи у овом животу. Живст није то што