Adam Bid

АДАМ БИД 179

Бент, и доводи ми неког сиротог ђавола који је убио геда, и над којим треба да свршим „суђење“, како то Карол зове; после тога ми обично дође воља да мало пројашем по пољу; а кад се враћам, сретам се са управником дома за незбринуте раднике, и он обично има да ми прича дугу причу о неком сиромаху који је бунтовник; и тако се наставља дан, а ја сам сте она стара ленштина која сам увек био. Уосталом, за рад треба потстрека, а тога нема откад је из Тредлстона отишао Д'Олеј. Бар да сте ви, обешењаче, хтели да загризете у књиге, друкчије би изгледало и са мном. Али наука није вашој породици у крви.

— Одиста, није. Добро ће бити ако се, у своје време, будем могао сетити неке колико толико упстребљиве латинске изреке, да украсим мало своју прву беседу у Парламенту; тамо кроз шест до седам година. „Сгаз !поепз Жегабитиз аедиот“, и још тако која мрвица, остаће ми ваљда у глави, а мисли своје ћу удесити тако, да дођу у склад с изрекама. Уосталом, ја не мислим да је познавање класика од толике важности за једног сеоског племића; колико ја могу да оценим, њему је више потребно знање о ђубрету. Читао сам књиге вашег пријатеља, Артура Јанга, ту скоро, и моја највећа жеља би била да могу остварити неке од његових идеја које се односе на упутство закупницима да боље обрађују земљу; да се, како он каже, дивљи предео, сав мрк од исте боје, претвори у сјајна и разнобојна поља на којима расте жито и пасе стока. Наравно, док је жив деда, неће ми дати да руком такнем што било. А ништа не бих толико волеб као да узмем у своје руке имање крај Стонишира, које је у бедном стању, и да спроводим поправке, да јашем од једног парчета до другог и да надгледам. Волео бих да познам све раднике, и да ми сви скидају капу од свег срца.

— Браво, Артуре! Човек, ако већ нема осећања за класике, не би могао боље оправдати своје рођење на овај свет, него, каошто изложисте, умножавањем количине хране за људе од књиге — и за ректоре који те људе цене. И дај Боже да ја будем с вама

12%