Adam Bid

182 ЏОРЏ ЕЛИОТ

са класичним знањем хоће да. забаса у непаметну женидбу, упркос свих опомена, које му шаље хор из Прометеја.

На Артурову лицу затрепта само слабачак осмејак; и он, уместо да настави у шаљивом тону ректорову, рече озбиљно: — Да, то је оно што је најгоре. Очајна је ствар да човеком, и пошто је нешто зрело размислио и мирно одлучио, владају расположења која не може предвидети. И мени се чини да не би требало много корети човека ако га нешто по несе упркос његовим одлукама и вољи.

— Да, млади пријатељу, расположења леже у човечијој природи баш толико колико и разум, и више. Човек не може учинити никад ништа против своје природе. Он носи у себи клицу за собом и за најизузетније своје делање, и ако ми, паметни људи, учинимо у датом случају лудост, правилни закључак је у томе да на унцију наше памети долази по које зрнце лудости.

— Добро, али се прилике могу заплести тако, да човек учини нешто што у другим приликама не би никада учинио.

— Да, ако хоћете, човек не може украсти новчаницу, ако се не нађе на домак његовој руци; али га нећемо ценити као поштена човека просто по томе што почиње да се љути и виче: зашто му се новчаница нашла на путу.

—- Али ви ваљда нећете рећи да су једнако рђави:

човек који се борио с искушењима, па им подлегао,

и човек који се није борио.

— Зацело, не; ја жалим човека према томе колика му је била борба, јер она је мерило за унутрашње страдање, које је најстрашнији облик Немезин. Последице су неумитне. Наша дела повлаче за собом страховите последице без обзира на колебања која су претходила — последице које обично не постижу само нас лично. С тога је боље да имамо на уму ту извесност, место да тражимо који би могли бити мотиви за наше извињење. Али ја вас, Артуре, нисам досада познавао као човека који

– =>