Adam Bid

188 ЏОРЏ ЕЛИОТ

рока лица, док их, унаоколо, посматрају остарији средовечни њихови пријатељи, јако неправилних носева и усана, по могућству с пивским чашама у рукама, и са изразом несумњива задовољства и расположења. „Ух!“ — узвикује моја идеалисткиња пријатељица — „какви простачки детаљи! Нашто употребљавати толики труд да би се дала верна слика какве бабе и каквога грмаљаг Како је то низак ниво живота! Какав неотесан и ружан свет!“ Али, за име Бога, могу се волети ствари иако нису лепе, надам се! Ја не знам да ли се варам кад мислим да је већина људи ружна; чак и међу „изабраним људским створовима“, Британцима, није реткост видети здепаст стас, ружне ноздрве, тамну кожу у лицу. Па ипак међу нама, Британцима, има много нежне љубави. Ја имам два три познаника, на чијем челу не би ни најмање добро изгледао познати Аполонов увојак косе; а знам сигурно да су ти људи били нежно вољени. Познавала сам многе матроне, које сигурно ни у својим најбољим данима нису биле лепе, али у фијокама њиховим леже пакети пожутелих љубавних писама, и по бледим њиховим образима пљуште пољупци милих унучића. Да, Богу хвала, људско је

"осећање као огромна река, која плоди земљу; оно не "тражи лепоту, оно тече неодољивим током и доноси

лепоту.

; На је свака част и слава божанственој лепоти облика! Негујмо је до крајњих граница у људима, женама и деци, по вртовима и кућама. Али волимо и ону другу лепоту, која не лежи у тајнама сразмера, него у тајни дубоке људске љубави. Сликајте, ако хоћете, анђела у љубичастој хаљини, која се за њим

лепрша, и с лицем бледим од небеске светлости; сли-

кајте још чешће Богородицу, која благо своје лице окреће к небу и шири руке да прими божанствену славу. Али нам не намећите естетичка правила која би из царства уметности прогањала старице што увелим рукама љуште мркву; гломазне сељаке који се веселе у некој мрачној крчми; савијена леђа и глупа и опаљена лица која се нагињу над мотиком