Adam Bid

АДАМ БИД 189

___---_________ о лнниовтатиаи тата нић

и раде најтежи посао овог света; собе и кујне са калајним судовима, мрким тестијама, рутавим псима и генцима лука. Има их много међу тим простим светом, чији живот не одаје никакву сентиментално сликовиту беду! Потребно је дакле нарочито сетити се да они живе, иначе бисмо их могли сасвим заборавити и у вери и у филозофији, и створити неке високопарне теорије које би се односиле само на један свет крајности. Уметност треба да нас потсећа на њих; урек треба да се нађе људи који ће бити готови да се с љубављу одаду верном приказивању живота простих људи, који ће налазити лепоте у простим стварима, и показати нам како љупко пада небесна светлост и на њих. Мало је пророка у свету, мало величанствених лепотица, мало хероја. Јане могу пристати да дам сву своју љубав само таквим реткостима; велики део својих свакодневних осећања дајем ја својим свакодневним друговима, особито онима који ми стоје ближе од остале множине људи, чија лица познајем, чијих се руку дотичем, којима морам пријатељски и-уљудно да скрећем с пута. Живописни лазарони и романтични зликовци ређи су него наши прости земљорадници, који сами производе свој хлеб, и једу га, до душе, простачки, секући га ножем, али га једу часно. Много је прече да ме жица љубави веже за простог грађанина, човека који ми мери шећер, у неукусном капуту и са краватом која се не слаже са бојом прслука, него за најлепшег разбојника са црвеном ешарпом и са зеленим перјем за капом. Потребније је да моје срце живо закуца пред добрим делом неког просечног човека, који ми залази у кућу, или свештеника парохије у којој живим, па ма био претерано дебео, и не био као Оберлин ни као Тилотсон — него пред делом неког јунака кога нећу никад друкчије знати него по чувењу, или пред најузвишенијим врлинама свештеничким које је за- · мислио неки вешт писац романа.

И тако, ето ме опет код г. Ервајна, према коме бих желела да будете што је могућно милостивији, иако је он далеко од тога да задовољи оно што ви