Adam Bid

АДАМ БИД 201

— Заиста — рече Појзер с толико осорности у тону колико је његова добра нарав допуштала ни ја не мислим ништа добро о тим методистима.

У методисте иду само занатлије; никад ниси чула да је и који фармер запао у ту глупост. Овда онда се нађе по који радник, који се, зато што није довољно испекао свој занат, баца на придиковање, као, на пример, Сет Бид. Али погледај Адама Бида, који је једна од најбољих глава у нашем крају, тај друкчије ради. Он, наравно, посећује цркву; иначе му не бих ни повлађивао за Хету.

— Јух! — учини г-ђа Појзер, која се окренула назад, док јој је муж говорио — погле само где су Моли и дечаци. Заостали су за нама колико је цело поље. Како си их могла тако пустити, Хета2 А метнуо човек неку слику, а тебе, да пази на децу, то је свеједно. Трчи натраг и реци им да дођу.

Појзер и његова жена били су у том тренутку на крају другог поља; посадили су Тоту на један од великих каменова који служе у Ломширу као преграде на имањима, и очекиваху она оклевала. Тота их је гледала са задовољством и говорила „Гадни мускалци — ја добла,“

А ствар је била у томе што је недељни излет кроз поља био пун узбудљивих разонођења за Мартина и Тому, који су по живим оградама проналазили ваздан догађаја, и нису могли да се уздрже да не застају и не загледају, као какви птичари и зечари. Мартин је сигурно тврдио да је видео зебу, на грани великог јасена, а док је пиљио тамо, пропустио је да види лисицу с белим вратом, која је претрчала преко пута, и коју је са много темперамента описивао мали Тома. Па онда су пронашли једну малу жуну, која тек што је пролетела, и лепршала изнад самог пута, тако да се деци чинило да би је могли и ухватити да није најзад успела да шмугне под џбун купина. Хету нису могли задобити да поклања пажњу тим стварима, и зато су се обраћали на увек симпатичну Моли, која је, отворених уста, завиривала с њима