Adam Bid

220 ЏОРЏ ЕЛИОТ

коју да доведе, она ће бити љубоморна; а против Хете је имала нарочито нерасположење, можда само с тога што нагађа да је то жена на коју је он бацио око. Бојао се да његова мати неће моћи остати с њим под једним кровом кад се ожени; а како ће јој опет тешко пасти ако јој он рекне да оде од њега. Да, биће великих мука с мајком, али то ће бити прилика да осети да је његова воља јака — и то ће, на крају крајева, бити и за њу добро. Он сам, највише би волео да сви живе заједно док се Сет не ожени; могли би нешто дозидати уз стару кућу, те је тако проширити. Он не би волео да се растаје од брата; откад су се родили, ретко кад су се растајали на дуже него на један дан.

Али чим је Адаму дошло до свести да га је уобразиља понела, и да чини распоред с оним што тек треба да дође, он сам себе прекиде говорећи у себи: „Лепу ја то зграду зидам, и без опека и без дрвене грађе; кров намештам, а ни темељ нисам поставио.“ Кадби Адам дошао до потпуног убеђења о некој ствари, то би код њега узимало облик начела; и он је онда знао да на томе ваља радити, каошто је знао да од влаге рђа гвожђе. Можда је у том лежао узрок његовој окрутној нарави, за коју се он сам оптуживао; у њега је било сувише мало људског осећања према онима који греше, иако знају за последице од тога. А без тога саосећања према ближњима, како можемо имати довољно стрпљења и милосрђа за оне који Посрћу и падају на дугом и променљивом путу живота Само је један начин да једна дефинитивно одређена природа то научи, а тај је: да се срцем својим веже за слаба и грешкама подложна бића, и да учествује не само у спољним последицама њихових грешака, него и у њиховој патњи. То је дуга и тешка лекција, а Адам је научио од те лекције тек азбуку, прошавши кроз случај неочекиване смрти свога оца, која је, уништивши све што је у Адаму изазивало срџбу, управила његове мисли и успомене на оно што је тражило његово сажаљење и нежност.