Adam Bid

222 ЏОРЏ ЕЛИОТ

у снове и наде. Да, вечерас ће отићи да је види — толико дуго већ није био у Хол-Фарми. Радо би отишао и у вечерњу школу, да се састане с Бартлом Масејем, и види зашто јуче није био у цркви; бојао се да му стари пријатељ није болестан; али ако не могне свршити обе посете, она друга ће остати за сутра, јер је жеља да се види с Хетом, и да говори с њом, била одвећ јака.

Док је све то смислио, дошао је и до циља свога пешачења, и чуо ударање чекића при раду на оправци старе куће. Шум од алата, то је за ваљана радника, који воли свој посао, као примамљиви звуци оркестра за виолинисту који има да свира свој део у увертири: све на њему затрепти, и све постаје енергија. Свака страст постаје снага, чим добије излаз из уских граница наше личне судбине, и уђе у творачку активност наше мисли. Пођите сад за Адамом: видећете га на скелама, с две стопе дугим лењиром у руци; звиждуће и размишља како да се савлада нека тешкоћа у споју на вратима или оквиру на прозору; или гура у страну неког младог радника, стаје на његово место и диже неку тешку дрвенарију, говорећи: „Оставито, момче, још је теби много млека у костима“; или је упро своје живо црно око у покрете неког радника на другом крају собе, и упозорава га да му одстојања нису тачна. Погледајтетога човека широких плећа, с обнаженим набреклим мишицима, са густом црном косом која лелуја и полеже, као гажена трава на ливади, кадгод скине капу с главе; са јаким баритоном, који, с времена на време, започне, гласно, неки свечани псалам, као да тражи одушке сувишној снази, па опет замукне, кад наиђе нека мисао која се не слаже са песмом. Ви, да већ нисте посвећени у тајну, не бисте сигурно могли погодити какве тужне успомене, какве топле наклоности, какве нежне дрхтаве наде живе у том атлетском телу, са искрханим ноктима на рукама, у том грубом човеку који не зна за другу поезију сем оне из Старог и Новог Завета и понеку химну, који сасвим мало зна из светске историје, и за кога су облик и кретање земље, кре-