Adam Bid

228 ЏОРЏ ЕЛИОТ

Г-ђу Појзер није лако било видети да се насмеши кад јој се учини каква похвала; али мирно задовољство пређе по њеном лицу као зрака сунца, и њене плаво сиве очи добише од тог умиљатији поглед него. обично, док је гледала Адама како пије сурутку. Ах, чини ми се да и ја кушам и осећам фину сласт сурутке, сласт која се једва разликује од мириса, и оно топло, што клизи у грло, и испуњава човеку фантазију неким срећним сањарењем.

__ Хоћете ли још мало, г. Биде» — упита г-ђа Појзер кад Адам спусти лонче.

— Нећу, хвала; идем у башту да вам пошаљем малу.

— Хајде, молим вас, и реците јој да дође мами у млекарник.

Адам прође кроз гумниште, које је сад било празно, идо ђе до мале дрвене капије што води у башту —_ некада добро обрађени кујински врт спахиске куће, а сада, сем лепог зида од опека дуж једне стране, права фармерска башта, са простим цвећем што цвета преко целе године, са калемљеним воћкама, и поврћем које расте, помешано и полузапуштено,, у великом изобиљу. У ово доба године, кад је толико лишћа, цвећа и џбуња, башта та чини се човеку као жива згода да се поигра жмурке по њој. ТУ вам је крупна бљушт, која почиње цветати и засењује: очи својим бојама, руменом, белом, и жутом, ту су зове и руже месечарке, све разбокорене, у нереду и ненеговане; ту је читави лиснати зид од црвеног граха и позног грашка; ред џбунастих лесака с једне стране, а са друге стране огромна јабука, чије ниско спуштене гране не допуштају никакво растење под собом. Али шта значи овде онде парче необрасле, голе земље 2 Градина је била врло пространа. Боба је било у изобиљу; Адаму је требало десетак његових

"корачаја да дође до краја неподшишане траве, која је ишла крај леја; а што се тиче осталога поврћа, било је несравњено више простора него што је оно заузимало,

тако да је, и поред свакогодишње промене места усевима, преостајала још и велика површина за коров.