Adam Bid
258 ЏОРЏ ЕЛИОТ
кресну жижицу, па стаде плахо и одлучно вући димове, упирући поглед у Адама који је чинио напоре да се не насмеје.
— Имате у многом право што велите, г. Масе рече Адам уозбиљив се — као и увек што имате. Али ћете допустити да није мој посао да зидам на случајностима које се могу и никад не остварити. Моје је да радим што боље могу оруђима и материалом који су ми у рукама. Дође ли што боље, ја ћу се сетити онога што сте ми ви рекли; али дотле мени остаје само да се поуздам у своје руке и своју главу. Смишљам неки мали план за Сета и мене: да радимо финије столарске послове за свој рачун, и да на тај
качин склонимо коју фунту на страну. Али, већ је
доцкан; док стигнем кући биће скоро једанаест; мати сигурно неће заспати дотле; сад је некако узнемиренија него обично. Дакле, збогом остајте.
— Хајде, хајде, изаћићемо с тобом до капије,
дивна је ноћ — рече Бартл и узе штап. У истом тренутку скочи'и Викси на ноге; не говорећи више ништа, њих троје пођоше по месечини, поред Бартлових кућица кромпира, ка малој капији.
— Дођи у петак у вече на певање, ако можеш! —
рече старац, пошто затвори капију за Адамом и га-
слони се на њу.
— Хоћу, хоћу! — рече Адам и пође друму, белом од месечине. Једино је он био у покрету на читавом том простору. Два сивоње, пред жбуњем, стајаху мирно као слике од камена, мирно као и сиви кров га колеби од блата, мало даље. Бартл је гледао у прилику која се кретала доклегод се није изгубила у помрчини, а Викси је, међутим, у подељеној ода-.
ности, двапута већ трчала натраг у кућу да излиже
штенце. МИ: =— Да, да — мрмљао је учитељ, пошто се Адам
изгубио у тмини — идеш, корачаш крупно, ко- |
рачаш крупно; али ке би био то што си, да у теби није мало од хромога Бартла. И најјаче теле мора сисати. Колико је само тих великих и крупних момака, који не би ни словцета знали да им није било