Adam Bid

262 ЏОРЏ ЕЛИОТ

мој мудри читаоче, и рећи: Хета, тако лепа, морала би знати да је свеједно да ли ће носити неки украс или не; и, сем тога, гледање у минђуше које ова ге може носити изван своје собе, какво то може бити "задовољство, кад задовољавање таштине зависи. угек од утиска који ће се учинити на друге људе. Али ако си ти, читаоче, тако претерано разуман, ти никад кећеш разумети суштину женске природе. Пскушај, напротив, да се ослободиш свих разумгих предрасуда, баш као да студираш психологију какге канаринке; и гледај само у покрете тог лепог младог створења, те девојке, која окреће главу ка јељу страну, и с неким несвесним осмејком посматра микђуше, забодене у малу кутијицу. Ах, рећићеш, то је онда због личности која их је дала, и мисли те де-

војке се сад сигурно враћају на оно место где је:

минђуше примила у руке. Не. Јер што. би овда желела баш минђуше, пре свега другог2 А ја згам да је она изабрала баш минђуше, између разноврсних украса које је могла да замисли.

— Мало, мало увенце! — рекао је Артур, чи-

нећи покрет као да хоће да га уштике, једне вечери, ·

кад је Хета седела до њега на трави, без шешига. — Волела бих да имам неке лепе минђуше — рече она наједаред, пре него што је знала шта хоће да каже. Та јој је жеља лежала негде тако близу усана, да је морала излетети са најслабијим дахом. А идућег дана — то је било прошле седмице — Артур је одјахао у Росетер да минђуше купи. Та мала жеља, изражена тако наивно, учинила му се као кајслађа детињарија; никад раније није чуо ништа тако мило; и увио је кутијицу у сто хартијица, да би само могао гледати Хету како ће одвијати, са сре

већом радозналошћу, док се, напослетку, рефлекс

задовољства из њеног ока не одбије у његово ско.

Не, није она много мислила на онога ко их је поклонио, док се смешила на минђуше; јер, ето, ога их вади из кутијице не да их притисне на усне, кего да их удене у уши — за тренутак, да види, кад погледа у огледало, како јој дивно стоје, тако, прво у

бо“ се. па инши.