Adam Bid

АДАМ ВИД 363

једном положају главе, па после у другом; врти Хета главом као тица кад ослушкује. Немогућно је, уосталом, бити паметан што се тиче тих минђуша, ако човек погледа у Хету; зашта би друго и били, и они нежни бисери, и драго камење, ако не за таксе уши! Не би човек могао да замери ни због оних малих рупица у ушима, које се виде кад се минђуше изваде; можда водеке виле, и друга мила створења без душе, имају од природе такве мале рупице у ушима, да удевају у њих украсе. И Хета мора да је нека од њих; душа заболи човека кад помисли да је и она жена као и друге, и да је пред њом судбика жене. Да, жена, која у младалачком незнању преде танко ткиво лудости и празних нада, које ће једнога дана да је овије и стегне, као отрована хаљина, и сва њена лепршава и кокетка лептираста осећања да претвори у дубоко људско страдање.

Али, минђуше треба сад што пре извадити; чекају је ујак и ујна. Хета их спусти у кутијицу и затвори. Једнога дана ће доћи време кад ће она смети да понесе какве год хоће минђуше; и она управо већ и живљаше у невидљивом свету сјајног одела, провидних велова, мекане свиле и кадифе, као оне што јој је собарица у дворцу показала у орману мис Лидије; Хета већ осећаше браслете на рукама, и ходаше по меканом ћилиму пред великим огледалом. Међутим, у тој фијоци има једна ствар коју се можда сме усудити да метне на себе за тај дан, јер, може се обесити о ниску мрких перли које и иначе носи о празницима — са малом флашицом мириса коју гурне под хаљину; — она баш и мора да метне те мрке перле, без њих би јој врат изгледао као да му нешто недостаје. Хета је мање волела медаљон него минђуше, иако је то био леп велики медаљон, с емаљираним цветовима позади, и дивним златним оквиром око стаклета, под којим се видео светло смеђ увијен праменак косе на дну, и с обе стране по прстекак црне косе. Хета ће све то скрити под хаљину, и нико неће ништа видети. Она би можда и стално носила медаљон, да се није бојала ујниних питања: