Adam Bid

266 ЏОРЏ ЕЛИОТ

Звона сад опет ударише, последње звоњење, пре кего што ће и звонари да сиђу да присуствују весељу. А пре него што ће звоњење престати, чу се како се приближује и друга музика, тако да и Мрков, старо кљусе, запрегнуто у Појзеровим колима, поче ћулити уши. То је била банда Добротворног Клуба, у највећој паради: т. ]. са отворено плавим лентама, и са заставом на којој је стајало: „Нек живи братска љубав“, око: слике једног рударског окна.

Кола, разуме се, нису улазила у дворац; гости се скидали код капије, а кола се враћала кући.

— Па у дворцу је већ као на вашару — рече г-ђа Појзер, сишавши с кола, кад виде групе људи раштркане под великим храстовима, и дечаке који јуре по врелом сунцу да гледају велике мотке ка којима се лепршала одела што ће бити награда онима који се успужу до врха. — Не бих мислила да је оволико света у две парохије — настављала је г-ђа

Појзер. — Сачувај Боже, како је топло изван.

хлада! Оди, Тота, изгореће ти лице. Могли су кувати ручак на овој врелини, да уштеде ватру. Идем у стан г-ђе Бест, тамо ћу мало да седнем,

— Стани мало, стани — рече Појзер — ево до-

лазе кола са старцима и старицама; то ће бити призор

какав се ретко виђа, кад стану силазити и пођу у

групи; ти знаш неке од њих још кад су били на снази, - а, тато 2 !

— Да, да — рече стари Мартин, шетајући полако у хладовини под уласком у кућу, одакле је могао видети старе кад силазе. — Сећам се Јакова Тафта, који је педесет миља далеко гонио шкотске бунтовнике, кад су се повлачили од Стонитова.

И стари Мартин се осети сасвим као младић, који тек има да живи, кад виде најстаријег човека у Хејслопу, Чича Тафта, где силази с кола и прилази к њему, с угаситом спаваћом капом на глави, и наслањајући се на два штапа.

— Хе, господар Тафте — продера се Мартин“

што јаче може, јер је стари Тафт био глув као топ, али он, Мартин, ипак не хте пропустити да га по-