Adam Bid

450 ЏОРЏ ЕЛИОТ

да би се Бартл уздржао од притивљења баш да је и мислио на то. Рече му једино:

— Узми само још залогај, заложи се још мало, Адаме, мени за љубав. Ето и ја ћу још мало остати да нешто поједем. Узми, дела.

Оснажен одлуком, Адам поједе парче хлеба, и попи нешто вина. Имао је унезверен поглед, и био необријан као и јуче, али је стајао право, и личио мало више на пређашњег Адама Бида.

ЧЕТРДЕСЕТ ТРЕЋА ГЛАВА. Пресуда.

Суђење је било у великој судској дворани, која је касније изгорела. Подневна светлост, што је падала на густо сабијене људске главе, које испуњаваху простор, долазила је кроз ред прозора у готском стилу, и бојила се благим бојама шарених окана. · Страшни прашљиви грбови у рељефу видели се на супротном крају дворане, према тамној храстовој галерији; а под широким сводом великога прозора била је завеса, од старинске тканине, са нејасним меланхоличним шарама, као магловити неки снови из прошлости. То је било место где се иначе врзле сеновите успомене старих краљева и краљица, несрећних, лишених круне, затворених; али сад је свих тих духова нестало; људи у овим просторијама осећаху сада само једну живу тугу, од које дрхтаху сва топла срца.

Али та туга као да се заправо осетила тек онда кад се, одједаред, појавио стасити Адам, проведен до оптуженичке клупе. У јасној сунчаној светлости велике сале, међу глатко избријаним лицима осталих људи, знаци патње на лицу Адамову тргоше и самога г. Ервајна, који га је мало раније видео, али на слабој светлости, у његовој малој соби. Становници Хејслопа, што су били ту, и који су доцније, у старости, крај огњишта, причали историју Хете Сорелове, никад не би заборавили казати како их је: узбудило кад је Адам Бид, јадни момак, за. главу