Adam Bid

468 ПОРЏ ЕЛИОТ

Док је Дајна говорила, Хета се полако издизала, ступила корак ближе, и нашла се у Дајнином загрљају.

Дуго су остале тако, јер ни једна ни друга није осећала потребу раздвајања. Хета се управо бесвесно ухватила за то нешто што је дошло да је стегне у загрљај, сада, кад она безнадежно тоне у мрачну провалију; а Дајна је осећала дубоку радост видевши прве знаке да изгубљена бедница прима њену љубав. Док су оне тако стајале, светлост је све више слабила; а кад најзад седоше на сламњачу, једна крај друге, лица им се нису могла више распознати.

Нису речи проговориле. Дајна је очекивала да је Хета сама што запита; али Хета је седела тупо очајна, стежући само руку која је држала њену, и прислањајући свој образ Дајнином. Привлачио ју је додир са човечанским бићем, али је ипак зато тонула и тонула у мрачну провалију.

Дајна се поче питати: да ли је Хета уопште свесна ко је поред ње. Мислила је да су патње и страх отерали можда јадну грешницу у лудило. Али јој тада дође мисао — како је после казивала — да није на њој да убрзава божје дело; људи сувише нагле с говором, као да се Бог не манифестује кроз неме осећаје, дајући осетити своју љубав кроз нашу. Дајна није знала колико су времена остале њих две тако седећи; бивало је само све тамније, док најзад није остала једна једина сјајкаста мрља на супротном зиду; све остало је било тамнина. Али је она све више и више осећала присуство божје; чак јој се чинило да је и она сама један део тога присуства, и да је то божанствено милосрђе што куца у њеном срцу и хоће да избави ову несрећницу. Најзад јој дође нагон да прозбори, и да дозна колико је Хета свесна да је она, Дајна, ту, те рече благо:

__ Хета, знаш ли ти ко седи поред тебе

_—- Знам —- одговори Хета полако — Дајна.,

—_ А сећаш ли се кад смо оно биле заједно на имању код Појзерових, и оне ноћи кад сам ти рекла