Adam Bid
АДАМ БИД 467
у ћелији; али ја могу постојати мало са свећом, ако хоћете. У
— Не, пријатељу, хвала вам. Желим сама да
уђем — одговори Дајна. "___— Како је ваша воља — одговори кључар, окрећући зарђали кључ у брави, и отварајући широм врата да пусти унутра Дајну. Млаз светлости из фењера паде у супротни угао ћелије, где је Хета седела на сламњачи, лице заронивши међу колена. Изгледало је да спава, премда, шкрипа кључева у брави морала би је пробудити.
Врата се опет затворише, и једина светлост у ћелији била је сада она од вечерњег неба, што долажаше кроз високу и малу решетку, и беше довољна колико да се могу распознавати лица. Дајна је часом застала, устежући се да проговори, јер Хета може бити збиља спава; гледала је сломљена срца у ту непомичну фигуру. Па онда рече, тихо:
— Хета.
Једва осетан покрет Хетина тела, какав би могао доћи од слабе електричне струје — али Хета не погледа горе. Дајна рече поново, гласом нешто појачаним од узбуђења које није могла угушити:
— Хета!... ја сам, Дајна.
Опет слаб трзај Хетина тела. Не откривајући лице, Хета покрете мало главу, као да ослушкује.
— Хета... Дајна је то дошла до тебе.
Постоја мало, па ЖХета диже главу, лагано и несмело; а затим и очи. Два бледа лица се загледаху једно у дурго: на једном ужасно и дубоко очајање, на другом љубав, тужна и самилосна. Дајна несвесно рашири руке и пружи их према Хети.
— Познајеш ли ме, Хета2 Сећаш ли се Дајне Да ниси можда мислила да ти нећу доћи кад си у беди 2
Жета није скидала очију са Дајнина лица, као унезверена звер, која гледа, али се држи надалеко. . _— Дошла сам да будем с тобом, Хета, да те не оставим, да останем с тобом, да ти будем сестра до послетка, о
30"