Adam Bid

АДАМ БИД 505

— Ви, Дајна, знате најбоље шта треба да радите — рече Адам. — Ја мислим да без јаких унутарњих разлога нећете поступати противно жељи оних који вас воле и који су вам сродници. А немам никаква права да вам говорим о своме жаљењу; ви добро знате колико ја имам разлога да вас стављам изнад свих мојих пријатеља; и да је било суђено да ми будете сестра, и да живите с нама, ја бих то сматрао као највећу срећу која нас је могла обрадовати; али ми Сет вели да нема наде за то; осећаји његови и ваши нису исти. А ја сам, ето можда, говорим више него што би требало.

Дајна му није ништа одговорила; ишли су неколико корака ћутећи, док не дођоше до камените ограде; ту сад није могла да спречи да јој Адам не види лице, пошто се он први успео, и окренуо се да јој дода руку, да се и она успне на врло висок степен. Силно се изненадио: сиве-очи, обично благе и озбиљне, имале су онај бљештави и збуњени сјај који прати пригушено узбуђење; а лако руменило, с којим је Дајна сишла низ степенице кад су пошли, појачало се до затворено ружичасте боје. Изгледала је Дајна као да је сестра Дајнина. Адам је ћутао неко време, чудећи се и нагађајући, па онда рече: |

— Надам се да вас нисам увредио, или вам био досадан својим речима; можда сам дозволио себи мало већу слободу. ја не желим ништа друго до оно што ви налазите да је најбоље; а бићу задовољан да боравите и тридесет миља далеко, само ако ви сматрате да тако треба. „Мислићу на вас управо толико као и сада. Јер, ви сте везани за оно чега се ја неминовно морам сећати, баш каошто срце моје мора ударати.

_ Јадни Адам! Тако се мушкарци варају. Дајна нато не одговори, него запита:

— Јесте ли чули што о оном сиротом младићу, од времена кад смо последњи пут говорили о њему Дајна је увек тако називала Артура; она није никад заборављала како је изгледао кад га је видела у тамНИЦИ .