Adam Bid

АДАМ ВИД 515

— 0, не, Адаме! како сте могли то и помислити 2

— Ја не бих могао поднети да ви немате за мене исто такво пријатељство као и ја за вас — рече Адам. Ви не знате колико ја полажем на саму помисао о вама, Дајна. То сам имао на уму јуче, кад сам рекао да би ми било право да одете, ако само ви налазите да тако треба.. Мислио сам: сама помисао на вас толико је много за мене, да треба захвално и без роптања да примим ваш одлазак, ако ви налазите да је потребно да одете. А да за мене значи нешто растанак од вас, то знате, Дајна 2

— Да, драги пријатељу — рече Дајна, која је дрхтала, али је покушавала да говори мирно ја знам да ви гајите братске осећаје за мене, и ми ћемо често бити једно с другим у духу; али у задње време ја се налазим у власти многих искушења. Не обраћајте на то пажњу. Осећам да сам позвана да за неко време напустим своје рођаке; да издржим пробу; пут је слаба. — Адам опази да је Дајни мучно да одговара, па рече:

— Ја вас мучим говорећи вам о тим стварима, Дајна. Нећу ни речи више рећи. Хајдемо да видимо да ли је Сет спремио доручак.

Проста је то сцена, читаоче. Али је скоро сигурно да си и ти био заљубљен, можда и не само једанпут, иако не би пристао да то кажеш свима својим пријатељима. Ако је тако, онда нећеш мислити да су тривиалне те лаке речи, плашљиви погледи, дрхтави додири, којима се две душе приближују једна другој, поступно, као две вијугаве кишне струјице, пре него што се слију уједно — нећеш, велим, сматрати да су то ништавне ствари, каошто нећеш сматрати ништавним прве знаке долазећег пролећа, иако су они само нешто слабо, и нешто неопипљиво, у ваздуху, у птичијој песми, у једва приметном пупољању на гранама живица. Те лаке речи, и погледи и додири, делови су језика којим душе говоре. И најфинији говор састоји се, држим, из скромних речи каошто су „светлост“, „звук“, „звезде“, „музика“, речи које не заслужују