Adam Bid

20 ПОРЏ ЕЛИОТ

поцрвенела, нити _ извештачено уздрхтала, што би имало да значи: „ја знам да ви мислите: то је лепа девојка, и одвише млада за проповедницу;“ нити је подизала ни обарала очи, ни стискала усне, ни руке држала тако као да би хтела рећи: „Ви ме морате сматрати као светитељку“. Није имала никакву књигу у рукама, на којима није било рукавица. Пустила је руке низ тело, лако их прекрстивши, и онда стала у месту и окренула своје сиве очи народу. У тим очима није било строгости; изгледало је пре да се из њих излива милост, него да хоће да посматрају; поглед тих очију био је некако прозрачно благ, и казивао да је душа пуна онога што хоће да искаже, а не онога што посматрањем спољашњег света у њу улази. Сунце се спуштало; брснате гране су штитиле Дајну од сунчаних зрака; а у тој умереној светлости, нежна боја њеног лица, као цвеће пред вече, улепшавала се неком мирном живахношћу. Та лице беше мало, овално, прозрачно бело, са јајасто облим 06.разима, усана пуних али мирних, танких ноздрва, чела ниског и правог, које се издизало у облику лука између подељене и глатко зачешљане смеђе риђе косе. Коса је била повучена строго иза ушију, и покривена, изузев три до четири сантиметра ширине над челом, простом квекерском капицом. Обрве, исте боје као и коса, праве као стрела, и јасно оцртане; трепавице, иако нису биле затвореније, биле су густе и дуге. Ништа у том лицу није било неодређено или нејасно; оно је подсећало на бели цвет, чији цветни листићи би били мало дотакнути неком другом бојом. Очи нису имале другу лепоту до лепоту израза; поглед им је био простодушан, наиван, пун озбиљне љубави, и доброте. Никакав прекор, никакав подругљив осмех не би могао издржати тај поглед. Џошуа Ран се гласно накашља, као пред неко предомишљање у себи; Чад Кренеџ подиже своју гараву кожну качкету и почеша се по глави; а Вижљави Бен се само зачуди: како је Сет имао смелости да почне да јој се

удвара. — Мила девојкј — рече путник у себи — али при-