Adam Bid

~"

АДАМ БИиД 555

да вас помогну с мало бољим мислима него што су оне које се већ налазе у вама“.

Превалило је било два часа поподне кад Адам стиже на доглед сивога града на падини брда, и поче оком тражити зелену долину, како би спазио кућу под шиндром у близини прљаве црвене фабрике. Призор се чинио мање тужан тога благог, сунчаног октобарског дана, него што је био у данима наде, с пролећа.

Драж тога предела, као сваког пространог и непо-

шумљеног краја — да вас испуњавају свесношћу о небу које свуда досеже — чинила је бољи и мекши утисак него обично, јер је дан био скоро без облачка. Адамова сумња и страховање топили се под тим утицајем, каошто су фини паперјасти облаци прелазили лагано у јасно плавило. Чинило му се да гледа Дајнино благо лице, како га уверава, самим погледом, о свему што он тако жуди да дозна.

Није се надао да ће Дајну у то доба наћи код куће, али ипак сиђе с коња, и свеза га за малу капију док не упита: куда је отишла тога дана. Решио се да пође по њу и да је доведе. Отишла је преко брда, у сеоце, један сат далеко — рекла му је стара газдарица; отишла одмах по јутрењу да, по обичају, држи проповед у једној кући. Свако у граду ће му показати пут за то сеоце. Адам одмах појаха коња и уђе у град; сврати у стару крчму, руча на брзу руку, у друштву с врло, брбљивим крчмаром, од чијих љубазних питања и успомена се паштио што пре да се опрости, и крену онда на пут за сеоце. Поред све журбе, већ је било четири сата кад је пошао. Мислио је у себи: кад је Дајна отишла тако рано, она треба већ да је на повратку. Мало, пепељаво сеоце беднога изгледа, незаштићено сеновитим дрвећем, било му је пред очима много пре него што је могао стићи до њега; а кад му се приближио, чуо је гласове који су певали псалам. „Можда је то последњи псалам пре него што ће се разићи мислио је Адам — поћићу мало назад, па ћу се опет вратити, да се сретнем с њом ван села“. Вратио се скоро на врх брда, и сео на један усамљен камен,