Adam Bid

556 ЏОРЏ ЕЛИОТ

крај ниског зида, да мотри док не опази њену малу црну фигуру, кад остави село и крене уз брдо. Изабрао је то место скоро на самом врху брда зато што је било далеко од свачијих очију; није било ту ни куће, ни стоке, ниједне овце да чупка траву, ничега до светлости и сенке, и неба које све обухвата.

Дајна се дуже задржала него што се он надао;.

чекао је најмање сат, гледајући и мислећи о њој, док се поподневне сенке не издужише, и светлост постајаше бледа и блеђа. Најзад виде малу црну прилику како се креће између сивих кућица и поступно долази ближе подножју брда. Лагано иде — мислио је Адам; али је Дајна, стварно, ишла својим уобичајеним лаким и мирним кораком. Сад се поче пети стазом, али се Адам још не хте покренути; није хтео да се преране састане с њоме; решио је у срцу да ће је сачекати у дискретној даљини. Али се од једаред побоја да ће је тако преплашити: „Не, није она та коју можеш сувише изненадити: — мислио је — она је увек тако мирна и тиха, као да је на све спремна“.

А шта ли је она, пењући се, могла мислити2 Можда је нашла потпуно спокојство без њега, и престала да осећа икакву потребу за његовом љубављу. На рубу одлуке сваки човек уздрхти: нада застаје са устрашеним крилима.

Али ето је сада већ веома близу; Адам устаде са камена. Десило се да се Дајна окренула, и погледала доле у сеоце, баш у оном тренутку кад је он устао: сви застајемо и осврћемо се кад се пењемо уз брдо. Адаму је било мило; јер, с финим инстинктом заљубљеног човека он осети да би било боље за њу да му чује глас пре него што га види. Приђе два три корака ближе и рече: „Дајна!“ Она се трже али се не обазре, као да глас не долази са места који се може опазити. „Дајна!“ — рече Адам још једанпут. Он је добро знао шта је у њеној глави. Она се тако навикла да сматра чулне утиске као духовне опомене, да се није освртала да тражи материјални извор гласа. |