Adam Bid, S. 67

пој

АДАМ БИД 31

ТРЕЋА ГЛАВА

После проповеди

Један сат касније, од прилике, ходао је Сет Бид са Дајном путањом поред живих ограда, које су затварале пашњаке и зелене њиве између села и Појзерове ферме. Дајна је опет скинула своју малу квекерску капу, и држала је у руци, да се боље наужива хладовитог вечерњег сутона; Сет је дакле сасвим ддбро могао видети израз њеног лица, док је ишао поред ње, и бојажљиво превртао у глави нешто што је желео да јој каже. Израз Дајнина лица беше мирно достојанство — потонулост у мисли које немају никакве везе са садашњим тренутком или са личношћу — израз пред којим најпре може клонути духом љубавник. И сам ход Дајнин је обесхр-бривао Сета: био је то онај сигурно еластични корак којем не треба ничија помоћ. Сет је мање више све то осећао, и мислио у себи: „Она је сувише добра и света, није је достојан ниједан човек, а ја најмање“ и речи, које је таман био спремио, вратише се у њега пре него што доспеше до усана. Али друга једна мисао га охрабри: „Нема човека који би је више волео, и остављао јој више слободе да настави дело Господње.“ Ћутали су већ неколико

минута, пошто су довршили разговор о Беси Кре-

неџевој; Дајна као и да је заборавила да је Сет крај ње, корачала је све брже и брже; а Сет, видевши да га само још неколико минута деле од капије Појзерове, одлучи се најзад да говори.

— Ви сте се сасвим решили, Дајна, да се у суботу вратите у Снофилд2

— Да, рече Дајна мирно. — Дошло ми је упутство одгоре да идем тамо. Кад сам прошле недеље на ноћ седела и размишљала, јавило ми се одједаред у памети да је сестри Алени, која је на умору, потребна моја помоћ. Видела сам је тако јасно као што сад видимо онај бели облачак — подигла мршаву руку, и зове ме. А јутрос, кад сам отворила Би-