Adam Bid

пој

АДАМ БИД 31

ТРЕЋА ГЛАВА

После проповеди

Један сат касније, од прилике, ходао је Сет Бид са Дајном путањом поред живих ограда, које су затварале пашњаке и зелене њиве између села и Појзерове ферме. Дајна је опет скинула своју малу квекерску капу, и држала је у руци, да се боље наужива хладовитог вечерњег сутона; Сет је дакле сасвим ддбро могао видети израз њеног лица, док је ишао поред ње, и бојажљиво превртао у глави нешто што је желео да јој каже. Израз Дајнина лица беше мирно достојанство — потонулост у мисли које немају никакве везе са садашњим тренутком или са личношћу — израз пред којим најпре може клонути духом љубавник. И сам ход Дајнин је обесхр-бривао Сета: био је то онај сигурно еластични корак којем не треба ничија помоћ. Сет је мање више све то осећао, и мислио у себи: „Она је сувише добра и света, није је достојан ниједан човек, а ја најмање“ и речи, које је таман био спремио, вратише се у њега пре него што доспеше до усана. Али друга једна мисао га охрабри: „Нема човека који би је више волео, и остављао јој више слободе да настави дело Господње.“ Ћутали су већ неколико

минута, пошто су довршили разговор о Беси Кре-

неџевој; Дајна као и да је заборавила да је Сет крај ње, корачала је све брже и брже; а Сет, видевши да га само још неколико минута деле од капије Појзерове, одлучи се најзад да говори.

— Ви сте се сасвим решили, Дајна, да се у суботу вратите у Снофилд2

— Да, рече Дајна мирно. — Дошло ми је упутство одгоре да идем тамо. Кад сам прошле недеље на ноћ седела и размишљала, јавило ми се одједаред у памети да је сестри Алени, која је на умору, потребна моја помоћ. Видела сам је тако јасно као што сад видимо онај бели облачак — подигла мршаву руку, и зове ме. А јутрос, кад сам отворила Би-