Adam Bid

38 ПОРЏ ЕЛИОТ

ЧЕТВРТА ГЛАВА Дом и невоље у њему

Кроз зелену долину текао је поток, пун од скорашњих киша, готов да се излије, а над њим се наднеле гранате врбе. Преко потока је било пребачено брвно; туда је сад прелазио Адам Бид, сигурним својим кораком, а ва њим долазио Џип с корпом. Адам се, очигледно, упутио кући, покривеној кровином, која се налазила једно двадесетак јарди уз падину, и крај које је стајала наслагана дрвена грађа.

Врата на кућици су отворена, и једна старија жена стоји и гледа; али то није мирно посматрање заласка сунца; ослабелим својим очима прати гледање старица ону појаву у даљини што постаје све већа и већа, и у којој сад већ сигурно препознаје свога љубимца Адама. Лизбета Бид воли свога сина љубављу жене која је прворођенче дочекала кад већ више није била млада. То је била брижна и штедљива, иначе још снажна стара жена, чиста као груда снега. Седа коса, уредно зачешљана уназад, беше јој покривена чистом белом платненом капом, оивиченом црним; преко широких груди је везала жуто-мрку мараму, испод које се види рекла од плавог, коцкасто шареног цица, која је стегнута око паса, и пада преко кукова, а одатле наниже иде дугачка сукња од вунене материје. Лизбета је висока, а има и иначе доста сличности између ње и њеног сина Адама. Њене тамне очи су нешто помућене — можда од многог плакања али широко оцртане обрве су јој још увек црне, зуби су јој здрави, и , стојећи тако, и плетући брзо и несвесно својим од рада огрубелим рукама, њено је држање тако чврсто усправљено, као да долази са извора и носи ведро на глави. И у матере и у сина је састав истог типа, и иста живост темперамента; али своје испупчено чело, и израз јаке интелигенције, није Адам наследио од матере,

Има често нешто дубоко тужно у породичним сличностима. Природа, тај велики трагични драматист, срођава нас често костима и мишићима, а