Agrarna politika

за «колективистичко-солидарну» акцију био развијенији него y Северној Србији где шиви врло индивидуализовано сељаштво ? Зато, што феудални односи и браственички односи нист још били раскинутн, или што преовлађује натурална прпвреда. У северним крајевима, као и у Србији, задруге су се највише развиле око већих градских центара: око Смедерева (где је прва задруга и основана, у Вранову 1894), око Крагујевца, Пожаревца и Београда; око Загреба, Крижеваца, Копривнице, Беловара, Осека, Вуковара, и Земуна; око Љубљане, Марибора и Цеља; око Сплита и Шибеника; око Новог Садаи Вел. Бечкерака. Циљ земљорадничшх задруга одпочетка јебио сасвим конкретан-

За разлику од других удружења, која су филантропски и парадникарактер мешала с просветно-културким и or ште-корисним, задруге су одмах узеле економска обележја, са одређеним циљевима: добити јевтинији кредит, снабдети се под бољим условима; уновчити повољније. Оне су јасно уочиле своје противнике: зеленаше и посреднике, у набавци и продаји, једном речи варошкии сеоски паразитски капитал. У почетку се чак мислило да ће се помоћу задруга уоћште укинути профит, а извесни идеолози задругарства и данас тврде, да оно може да уклони и сам најамни рад, и да на тај начин оствари социализам, без револуције. Али његова орнгиналност је у томе што не дира у приватну својину, и што члановима остављанавољу до које мере ће ограничити самосталност у вођењу свога газдинства и у руковању својим производима. Можда баш ова ширина и ова гипкост објашњава зашто су малипољопривредници иначе партикуларисти, и љубоморни на своју самосталност —тако предусретљиво прихватили задругарство као организациону форму која им најбоље одговара.

Не треба мислити да је задругарство монопол сељака и пољоприведника. Оно се уопште није родило на селу, него у граду; не међу сељацпма, већ међу радницима и занатлпјама. Задругарства нема без извесне групне. свести, сазнања о заједничким, интересима и прилпчно развијеног осећања солидарности , а ово све се код радника јавља пре него код земљорадника. Задругарство, затим, најбоље успева онде где,поред чисто материалних интереса, чланове везује и једна заједничка идеја, где се они боре за један идеал: верски, национални, социални или партиски. Ова осећања, идеје и идеали захватају градове пре него села: зато се и задругарство онде јавља раније. Али има једио осећање, које је за}«диичко свлма сељацима, —■ чак и кад со не баве пољопривредом, —• и које олакшава да се они прилично рано осете као једна целина и да иступају заједно: то је осећање о њиховом подређеном положају према граду. Људи са села врло рано увиђају да их град експлоатише, и осећају потребу да се бране. Још више уепеха има кад се томе придружи јошкаква

380

ОРГАНИЗОВАЊЕ ПОЉОПРИЕРЕДНИКА