Almanah o desetogodišnjici naše narodne tragedije : 1915-1925

move, sve svoje škole. Tako, sred opšteg nespokojstva, više hiljada ovih mladića, po svima krajevima obetovane zemlje u koju ih je odnela neka viša promisao, spremaju se da dostojno zamene svoje očeve. Oni ostaju iri duge godine u toj zaklonjenoj luci, dok su se oko njih penušali uzavreli talasi smrti. Najzad ova nejač, koja se u očajanju otisnula od svojih domova u svet vraća se u oslobođenu ı ujedinjenu domovinu zrela i puna Vere.

Vreme huji. Događaji se nižu i pretrpavaju. Zaborav Suta ljude i narode. Sećanje je jedini spas, jedino utočište u opštem brodolomu. Ko ga nema, duša mu je plitka. Taj je umro još pre smrti. Teško narodima koji su zaboravni, jer će i sami biti zaboravljeni. Blago onima koji se sećaju; njihov je život skladna pesma koja vezuje prošlost sa budućnošću

Tako osećaju ı misle i one hiljade mladića čiji je spomen na velike minule dane još živ, jer narod čiju smo Golgotu pomenuli to smo mi, a prijateljska zemlja koja nas je za navek zadužila zove se Francuska. Naša omladina nije zaboravila kako ju je Francuska prihvatila u času kad nas je izgleda i Bog bio napustio. Ona nije zaboravila da njoj duguje za svoje obrazovanje, da njoj ima da zahvali za sve vedre dane koji bi pod svakim drugim nebom van zavičaja bili crni. I ona danas želi da to nečim pokaže velikoj prijateljskoj. zemlji koja je ул5е 50dina zamenjivala njenu odsutnu otadžbinu, želi da za nove naraštaje ostavi vidan znak svoga priznanja. Zato hoće da podigne u srcu Francuske, u Parizu, jedan Spomenik Zahvalnosti, spomenik kakav su Belgijanci već podigli u Havru. Njena je namera plemenita. Ona čini čast našoj zemlji. Taj spomenik biće ne samo veran tumač osećanja celoga našeg naroda nego ı mudar politički či. Njemu će sa uzbuđenjem i ponosom prilaziti svi Francuzi. Prilaziće mu sa pomišlju da nisu sejali po kamenitom tlu, da je iz njihovih neizbrojnih dobročinstava niklo cveće ljubavi između naša dva naroda. Njihova će se misao tu ukrštati sa mislima onih tisuća mladih ljudi razvejanih širom naše jugoslovenske domovine. Dirljiv unutrašnji dialog. Pobožni pomen onima koji padoše penjući se ka svetlosti. Nerazlučna spona ono malo plemenitih osećanja koja ipak krase zagonetnu ljudsku dušu.

Da bi ovaj spomenik bio istinski simboličan, u njega ireba da uzida svoj skromni kamen svaki naš sunarodnik. On mora biti dostojan visokih pobuda koje ga podižu. Mi ga zato zamišljamo bez izlišnih gestova i bez tašte arhitekture. Cini nam зе da bi najbolji izraz te zahvalnosti bila plemenita ligura Moštrovićevog Sećanja. Mlada žena, sputana, bez ruku, kao da su joj krila salomljena, utonula u bolne iidrage uspomene: ima li uzbudljivijeg oličenja naših brižnih i zahvalnih majaka ı žena, cele naše mučeničke Oltadžbine? Jer taj spomenik mora biti prost i uzvišen, kao što je duša našeda naroda.

Dr. M'odrag Ibrovac

98