Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

116

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

да обраде српско процесуално право. Тај уџбеник постао je не само школски систем него и практични приручник. После Првог светског рата рад Драгољуба Аранђеловића на процесуалном праву добија други карактер. Он je једновремено редактор закона, њихов коментатор и писац система. Ово јединство улога даје му могућности да пролазећи кроз разне фазе живота једног текста савлада све његове танчине и да му да скоро аутентично тумачење редактора. У том свом раду он се приликом израде Уредбе о убрзању рада и привременог закона о мораторијуму руководи више немачким узорима док у раду на грађанскосудском поступку иде непосредно за бечком школом са свима њеним консеквенцијама ригорозног поступка за једног судију бирократу. Отуда ова реформа претставл>а новину у Србији, Црној Гори и Македонији a продужење старе праксе у осталим деловима земље. Аранђеловић je одлучни бранилац те реформе иако je она непопуларна у српским круговима. Проматрајући њен значај може се констатовати да она претставља техничку тековину која уздиже судове, иако има неких недемократских института који формализмом угушују слободно судиско уверегье (пресуда из оглухе, строгост рокова, строгост састављања поднесака итд.). Ипак данас из историске перспективе и: искуства можемо рећи да после отклањања тих недемократских екцеса које су ублажили наши народни судови, остаје у основи као корисна та нова судска машинерија. Није без значаја Аранђеловићево дело на материјалном грађанском праву. Његово породично право, наследно гфаво и општи део облигационог права претстављају вољене уџбенике, сажете и јасне, али њихова особина je да они разрађују Српски грађански законик кроз призму званичног тумачења Аустриског грађанског законика и уз популарисање новина по појединим институтима из немачког права. Тај печат који je на њега ставила немачка школа интересне јуриспруденције нешто отупл>ена позитивизмом Пфафове школе провлачи се кроз сва његова дела и несумњиво да je у послератном периоду оставио трат и на србијанску јуриспруденцију која je тражила радије y Аустриском грађанском законику мотиве за тумачење него у нашем животу. Ту тенденцију Аранђеловић je још више помогао својим преводом Аустриског грађанског законика на српски језик. Овај фетиш Аустриског грађанског законика Аранђеловић je добрим делом унео и у свој рад на предоснови за јутословенски грађански законик што je спречило да та предоснова добије модерни карактер. Конзервативизам Аранђеловића у праву нарочито се огледа у области брачног права. Он je био један од ретких поборника црквенога брака и званични бранилац правке важности брачних правила српске православие цркве. Као такав остао je на својим позицијама чак и потпуно усамљен на конгресима правника. Рад Аранђеловића je разноврсан. Он je дух који реагира на сваку појаву и отуда његово многоструко писање о најразноврснијим проблемима. У том погледу у своје време називан je „српским доктором Тулузом” jep je писао о свим друштвеним проблемима једновремено и често са врло конзервативном тенденцијом (напр. бранно numerus clausus на универзитетима), да би у другом тренутку бранно једну напредну и тада скоро револуционарну ствар(напр. општу политичку амнестију, радикално ослобођење сељака од дугова итд.). Овај његов публицистички рад показивао je да je Аранђеловић искрено реагирао на појаве у друштву онако како их je он сагледавао и да није имао једну израђену линију.